Фауст под Тавором

Ученик нам свједочи (Лк. 30.7,11-16) да је мајка удова ишла за одром мртвог јединца давећи се у мору туге. Слана вода очи јој је нагризала а трагове њених стопа у прашини спирала је ријека људи који су их обоје спроводили: њега у неповрат а њу на маргину и у заборав. На капији сретоше Онога што погуби све првенце у земљи Мисирској; Онога по чијем рођењу мач римски посијече младенце Витлејемске на хиљаде њих. Баш Он јој сажаљен рече „Не плачи!“

„И приступивши дохвати се носила, а носиоци стадоше; и рече: Момче, теби говорим, устани!

И сједе мртвац и стаде говорити; и даде га матери његовој.“

- сретење поворки, смртне и животне, зби се подно преображењског Тавора.

Да ли би удовица мајка могла бити данашња Европа, а њен син јединац европска цивилизација? У том случају би Христос био васкрситељ европске цивилизације, а такво тумачење не находим код светих отаца. Њихова тумачења Наинског васкрсења, колико ми је познато, не дају Христовом чину друштвенополитички контекст. Чини се да Христос није ушао у Наин да би васкрсао цивилизацију, већ човјека умртвљеног гријесима. Да ли (би) се Христос уопште бавио питањима цивилизације?

Христос као биће - не бих рекао. Али хришћанство као манифестацију, користе и за то. Недавно сам имао прилику да слушам европског мислиоца нове генерације, др Дејвда Енгелса, о његовој визији нашег континента која је образложена у књизи „Бранити Европу као цивилизацију“. Окоснице његовог концепта јесу фаустовски дух, као дистинктивна европска карактеристика; и хесперијализам, као трећи пут између либералистичког универзализма и суверенистичког фрагментизма. Како је фаустовски дух неодвојив од империјализма а хесперијализам од земаљскога царства, то је обзервација ових концепција из угла нашег Горског вијенца и Царевог завета потпуно природна.

Горски вијенац и фаустовски дух

У односу између Његошевог Горског вијенца и појма фаустовског духа, како га је у модерној политичкој филозофији обрадио Дејвид Енгелс, открива се дубока цивилизацијска антиномија: борба између европске идеје прогресивног активизма и Православне идеје жртвеног подвига. Енгелсово схватање фаустовског духа на неки начин наставља Шпенглерову анализу западне цивилизације као културе „бескрајног простора“, динамичке експанзије и креативне немирноће. У хришћанском контексту, Енгелс из тог духа изводи фаустовско хришћанство — синтезу херојства (ратништва), мисије и културне изградње. Та визија хришћанства настоји да уреди свијет, обнови цивилизацију и поново утемељи Европу као духовни ентитет.

Насупрот томе, Његош у Горском вијенцу представља човјека који тежи истом „небеском“ узлету, али не као освајач, већ као слуга Вишњега. У јунацима као што је Вук Мићуновић он обликује образ сина метафизичког немира — „сокола ком прво перје никне“ — бића које не може да се задржи у ниском, али који свој лет усмјерава ка Богу, а не ка моћи. Тај узлет можда јесте фаустовски по набоју, али Православан по смјеру: тежња ка небеском, ка слободи, а не жеља да се овлада небом и земљом и успостави цензура идеја. Резон фаустовском духу налик, код Његоша налазимо у лику Селим-везира. Као што Фауст у Гетеовом дјелу продаје душу за знање и власт, Селим је човјек који се одрекао човјечности ради царства земаљског. Он је рационалан, дисциплинован, државоградан — све врлине које западни свијет поштује — али његово дјеловање нема есхатологије. Његош га приказује као ум без надахнућа Божјег; човјека који се не бави спасењем већ изградњом поретка. У том смислу, Селим је фаустовски човјек у паду — онај у којем је дух замијењен голом силом, а мисија постала механизам. Селим-везир и Фауст, богатства спољашњег сјаја, моћи и славе, организације и поретка – али без живота. Златно лишће тог духа и његове цивилизације вриједи колико и „трошан застор преко земље блатне“ - украшавају пад, али га не чине препородним. Његошеви јунаци, напротив, подсећају на лишће које крстоносно приноси свој живот коријену, да би храст, липа и јасен — заједница духа — живјели. Фаустовски човјек сјаји као испразна смоква; Православни јунак умире као лишће које пада ради плода.

Што су они? Жертве благородне

да прелазе с бојнијех пољанах

у весело царство поезије,

како росне свијетле капљице

уз веселе зраке на небеса.

(Горски вијенац)

У Његошевој теолошкој представи, између Мићуновића и Селима, нарочито између Мићуновић-Вука и Хамзе капетана, дубоко понире и високо се уздиже вододелни избор свког појединца: усхођење ка небу или заробљеност у земаљском царству. „Фаустовски дух“ који тежи дјелу, на Истоку се пречишћава подвигом, док се на Западу често завршава у технократској гордости. Зато Горски вијенац може да се чита као Православни коректив понуђеној фаустовској Европи — поема која подсјећа да без крста, енергија узлета постаје енергија пада. Писмо Владике Данила унутар истог дјела даје експлицитну духовно-политичку осуду тог „земног месијанизма“. Пријекорним описом царских чиновника и везира, Његош разобличава бирократски тоталитарни ум који хоће да уреди све, „да прегледа у младежи зубе“. Тај ум је, у суштини, секуларизована оријентална форма фаустовског духа — човјек који себе поставља као мјеру реда. То је управо онај тип цивилизацијског устројства који Енгелс покушава спасити политичком реформом, а Његош га препознаје као врага су седам бињишах, демонског месију који гради поредак без благодати.

Тако Горски вијенац открива унутрашњу драму фаустовског духа: он може бити здрав и слободан само када се подреди Крсту Часном. У супротном, свака организација свијета — ма колико дисциплинована и морализована - претвара се у нови облик демонске самодовољности. Његошеви јунаци томе се уздижу као антиподи: као они који полажу живот свој за ближње своје (у чему је и једино оправдање Хришћанину да узме оружје).

Царев завјет и хесперијализам

Када се Енгелсова визија хесперијализма постави поред Царевог завета Светог Владике Николаја, контраст постаје још израженији. Царев завјет формулише архетип Православне есхатологије: човјек стоји пред избором између двије стварности — земаљске, пролазне, и небеске, вјечне. Кнез Лазар сажима формулу наше онтолошке обречености: „Земаљско је за малена царство, а небеско вазда и довјека“. То је метафизички темељ српске духовности: жртва умјесто моћи, страдање умјесто материјално-земаљског тријумфа, небеска истина умјесто историјске ефикасности.

Дејвид Енгелс, насупрот томе, у свом пројекту одбране Европе као цивилизације формулише хесперијализам — позив на „трећи пут“ између глобализма и националног изолационизма. Он жели да обнови Европу као цивилизацију која се ослања на своје хришћанске и античке коријене, али унутар историјске димензије политичке организације. То је покушај духовне ревитализације унутар историје (и географије); „гурање“ одређене и ексклузивистичке цивилизације у епицентар Христовог домостројења. Енгелс позива на јединство држава, културе и морала у заједничкој одбрани цивилизације. Но, у тој мисаоној конструкцији широко је поље за оно што Царев завет назива „лукавством царства земаљског“. Иако Енгелс често говори о „укоријењењу у трансценденцији“, његова трансценденција има (изврнут) функционални карактер — она служи очувању цивилизације, не спасењу душе. То је „духовност“ која остаје хоризонтална: она заиста облагорођује земљу, историју и цивилизацију али не уздиже се изнад њих.

Из завјетне перспективе, то значи да Енгелс, мада брани хришћанске вриједности, у суштини бира земаљско царство. Његов хесперијализам тежи „реалистичном поретку“, „реду и стабилности“ - дакле, историјском опстанку цивилизације. Али по Николајевом завјету, управо је одрицање од тог опстанка као апсолутног циља и сврхе, прихватање страдања ради небеског, управо је то суштина истинске духовности. Чини се да функционалистичка редукција трансцеденције на којој се заснива хесперијализам, подсјећа на смокву што „пушта трудбенике на рад прије рока“ – супротно њиховој правој намјени, чини од њих „лажно обећање“ и завршава проклетством бесплодности.

Царев завјет стога разобличава хесперијализам као модерни израз фаустовске жеље: човјек хоће да спасе свијет, али без личне жртве. Енгелсов „дух херојског хришћанства“ постаје покушај да се оправда експанзионизам кроз историју, да се апсолутна вриједност пројектује у политички поредак и усврсисходи за политички поредак. Николајев одговор је аподиктичан: нема спасења цивилизације без покајања, нити неба унутар земље. Зато би у категоријама завјетне теологије Енгелсова Европа била „царство земаљско оправдано идеалима неба“. Његов хесперијализам покушава да сачува остатке хришћанске етике, али унутар оквира историјскополитичке прагматике. То је оно што православна традиција види као есхатолошку обману: покушај да се небо подведе под политичке форме.

Као што у причи замућен и занесен поглед види у отпалом лишћу „темељ новог свијета, план раста и стратегију“, тако и аутор у хесперијализму види могућност спасења Запада — али тај оптимизам проткан је истим апсурдом: оживљавање онога што је суштински мртво. Енгелсов позив на „обнову Европе као цивилизације“ носи племенит мотив очувања духовности, али остаје затворен у историјску нужност — у оно што Завет назива „за малена царством.“ Оно због чега су Римљани погубили Витлејемске младенце. И никако оно због чега су погубљени првенци Мисирски.

Стога, у судару између Завета и хесперијализма, између православне есхатологије и западне историософије, постоји јасна линија разлике:

Енгелс жели да спаси Западну цивилизацију - Николај и Његош желе спасење човјеку.

Од фаустовског духа до Таворске свјетлости: православни поглед на хесперијализам

Фаустовски дух посматран кроз окуларе Горског вијенца и Царевог завета показује се као искушење за људе који хоће небо без личне жртве, на Тавор али не и на Голготу; а хесперијализам - покушај да се Христово Царство смјести у оквире (Западне) Европе. Из православног угла, чини ми се да обе концепције остају духовно недовршене јер без преумљења и преображења побуда, ове као и све друге цивилизацијске синтезе остају у домену земаљског.

У том смислу, Горски вијенац и Царев завет стоје као два стуба једне исте мисли: наше спасење није пресудно у очувању државе - цивилизације, него у обожењу, у расту у мјеру Христову; не у колективном тријумфализму, него у личној спремности на жртву. А удовна Европа ако то превиди, колико год културно снажна или политички уређена била, руке ће јој бити гране маслине о коју вјешају апостоле а њене идеологије

„Суво лишће смокве без плода,

Развејано шаром подно горе Маслинске,

Трошан застор преко земље блатне.“