Нисам патриота али хоћу

Сви су данас патриоте, гласно то вичу. Али шта је патриотизам у ствари? Да ли је то нешто више од гласних тврдњи и чему служи? Ко је патриота?

Постање

Анамнеза овог феномена казује да је ријеч о пориву који у својој исконској основи представља носталгичност за изгубљеним рајем. Посматрано временски, овај порив се појављује након изгнанства – не у рају, и послије човјековог пада – предусловљен је гријехом.

Дакле, он се јавио код човјека огреховљеног бића, остављеног без Духа, смртног. Баченог из мјеста своје животостане колијевке на „бурну брежину“ – мјесто своје раке, периферију живота. Први пород из тјелесних порива таквог човјека је Каин а из умних патриотизам.

Како је изум рефлексија ума из ког је изашао, тако је патриотизам рефлексија греховне лукавости – која му је урезала себичност; бездуховности – која га је везала за материјално; и смртоносности – којом се успоставља и одржава. Ове три дисторзије (девијације) рајске носталгије, проткале су цјелокупну историју и поетику патриотизма.

Три дисторзије рајске носталгије

Прва дисторзија је онтолошки одредила патриотизам (грч. patris – отаџбина, patrios – очев, -ismos – став, својство), као пренаглашени партикуларизам, стварајући јаз између народа – популишизам, унутар народа – етношизам, и унутар рода - геношизам. Све по основу вриједносне градације између посједника земље – капитала – власти, и свих других, дајући првима првенства и права а остављајући друге без ичега.

Зато, у патриотизму нема ништа несебично. Не може ни бити јер би то подразумијевало вољно саморазвлашћивање ради овлашћивања других; и још, добровољно сиромашење ради богаћења других. То није логика патриотизма. То нису његови манири.

Фараон Мисирски и Ирод су јунаци ове и следеће дисторзије. Подно или поврх ње, како ко себи сложи, дати су родољубива прва порука Христова и догађај Рождества.

Друга дисторзија је материјалистичка самодовољност, негација духа, која снева статичност. Она настоји да оправда и одржи стање ствари. Још од античких времена када је земља била једини статусни мост – нешто што преводи људе из објеката у социјалне и правне субјекте, постоји потреба да се земљодржање и привилегије некако оправдају. Ова дисторзија је банално земљоимање морализовала кроз земљољубље – љубав је увијек часна када је искрена. Због такве морализације, патриотизам једнако привлачи плахе и лакоме - што су обично старци, и наивце готове на жртву - што су обично младићи.

Патриотизам легитимизује везивање субјективитета, и људи и класа, за предмет. Без посједовања земље-капитала ни људи ни класе нису субјекти. Тако је предмет, земља-капитал, у патриотизму претежнији и од људи и од класе. На патриотизму је етаблиран легитимитет сваког поретка, зато патриотизам не тражи свој легитимитет ни у поретку завјетних, ни у поретку математичких таблица.

Зато, од антике до данас свима који желе да сачувају свој статус, као и онима који желе да стекну имовину и на њој почивајући субјективитет, патриотизам се намеће као искључиви бедем и пут. Ова штафетна преносивост патриотизма кроз вријеме и сталеже, добро је приказана кроз двотоми зборник научних радова Филозофског факултета у Београду (2025) који биљежи његове концепте у политичком дискурсу од средњег вијека преко новог па све до савременог доба. Зато, и није нека вијест да патриотизам представља љубав за свој положај у домовини (Величковић, 2010).

Да није тако, патриотско клицање „живим за своју отаџбину“, тј. живим за своју раку; или „дајем живот свој за отаџбину“, тј. жртвујем се за нашу гробницу, не би имали никаквог смисла. Смисао патриотизма је управо у што бољем позиционирању властитих костију на општем гробљу, што бољем заривању у објекат овољења, ритуализованој церемонији њиховог загртања земљом. Вољеном.

Пилат је јунак ове и следеће дисторзије. Подно или поврх ње, како ко себи сложи, стоји цијело Јеванђеље и његова динамика.

Трећа дисторзија је антиживотна романтизација убијања и умирања људи за земљу. Због ње патриоте пуне парничне и кривичне суднице, војничка гробља и масовне гробнице. Пишу и кличу несмислице. Носе одликовања. Поетика ове дисторзије дала је кичасто-митолошке изражаје у музичким, аудио и визуелним садржајима и избљувала је културу смрти са њеним близанцима: псеудо-науком и псеудо-етиком, псеудо-моралом и псеудо-карактерима, и свим другим псеудизмима.

Зато, идеја да постоје два облика патриотизма, тзв. приземни који „промовише световне интересе домовине – њену политичку стабилност и моћ, економску снагу, културну виталност итд.“; и тзв. етички који се „усредсређује на морални идентитет и интегритет земље“ (Приморац, 2005.), пати од језичке слабости и концепцијске контрадикторности. Језички, то што није при-земно не назива се патриотизмом. Патриотизам није над-земан. Концепцијски, „морални идентитет земље“ је неодржива конструкција јер моралност није земљаност, географичност - ограниченост.

Ова дисторзија је у контрасту са појмом хришћанске љубави (Јн 15:13); Преображењем, као најави вољне личне жртве ради рода (а не земље); Васкрсењем, као ослобођењу рода од потчињености смрти; и Вазнесењем, као путу одазваног рода кући.

Исус Христос лично је насупрот, испод или изнад, ове дисторзије - зависи како ко себе сложи у односу на њу.

Женски принцип умјесто антитезе

Родољубље је антитетичка категорија патриотизму. Међутим, антитезирање је непотребно јер синтеза је већ ту. Она је уједно и праузрок патриотизма и метаоснов родољубља. Материјализација метафизике. Жена је у себи спојила изгубљено и обећано. У њој се рајска чежња претвара у живот, а порив у родољубље. Зато она није антитеза, него путања између земље и неба. Бићном синтезом патриотизма и њему суштински противтежног родољубља, она антитетику потискује у апсурд. Даље од овога не треба ићи. Даље су Вајнингерове стопе. Можда није требало да иде тим путем сазнајно, већ осјећајно. Али тада би се заплео у осјећања и хтења и можда дошао на исто.

Постаћу патриота

Хоћу. Још данас, чим Сунце зађе и тамна луча са три крака обухвати Земљу, на своје ћу лице ставити trend made patriot-pomade. Погодна је, не тражи подлогу и прима се на сваку површину. Подобан сам.

Када се запатриотим, мој лик ће оличити сваки симбол.

Ризике и нежељене ефекте ћу занемарити, знам да свима добро стоји – и мени ће. Амбалажа је баш неодољива-неумољива.

Запатриоћен, нећу више живјети ја, живјеће формализми кроз мене.

Бићу мјера свега. И морала и математике. И традиције.

Знајући све, спасићу друге терета знања и гриже због заборавности и немара. Једини ћу творити. Патриотизам ће бити гдје год да сам ја. Само ту и нигдје више.

Вјером у себе прогнаћу агонију. Недостатак смисла надомјештаће емоције.

Да, патриота! Нисам луд да будем убоги родољуб. Родољубље је пуко занесењаштво недостижностима и узвишењима. Нелукративно службовање. Коме? Роду злом и прељуботворном, што је свога слугу-искупитеља распео у замјену за бунтовног разбојника и убицу? Роду који љуби силу и кличе неправди? Који се клања богатству? Роду издаје, братоубиства, егоизма, конформизма, лажи, чедоморства? Толики су стргани просиљући пред њега своје бисере, дајући му своју крв, сузе и зној. Зар је ко луд да прими такво бреме?

Ја не. Лакше је бити патриота, то не тражи рода, памети ни зноја. Патриотизам је циљ сам за себе. Самобитан и свима пребитан. Умјесто резултата ту су пароле; умјесто успјеха ту су боје; умјесто одговорности ту је кривац; умјесто садржаја ту је брање цвећа; умјесто службе дружба; умјесто самоодрицања вашар; умјесто самоизградње ту је квазиморфозирање... Патриотизам је заиста бездана шкриња опција и опијата. Позорница је гдје год станеш.

Ево, чим се смркне, презријећу занесењашко родољубље и подати се чврстом патриотизму.