Колико је Бањалука прилагођена особама са инвалидитетом?

Тактилне стазе су ријетке, звучних семафора је мало, а приступачност често зависи од локације. Напредак је видљив у центру града, али ван њега ситуација је знатно другачија.

„Ми имамо јако добар закон о грађењу, али очигледно се нико не придржава тога и мени није јасно да неко може направити нов објекат, гдје закон дефинише да мора то имати, али добије употребну дозволу.Ево ми смо овдје 500 метара од центра града, имамо ту 2 удружења лица са инвалидитетом, имамо пошту, имамо маркет, имамо свашта нешто, али су вам ту тротоари рецимо 15-20 цм“, рекао је Радован Ристић, извршни директор Удружења дистрофичара регије Бањалука.

Приступачност, истичу грађани, не подразумијева само рампу на улазу, већ и функционалан јавни превоз, доступне институције и једнаке услове за кретање. Упозоравају да су друштвене баријере и свакодневне навике грађана, попут паркирања на тротоарима или заузимања мјеста за особе са инвалидитетом, понекад већи проблем од саме инфраструктуре.

„Када су у питању архитектонске баријере ту је главни проблем новац, који једном када се издвоји те баријере се уклоне, оне се не враћају. Међутим ево у 21. вијеку ми и даље причамо о свијести појединаца“, рекла је Вања Чолић, извршна директорица Хуманитарне организације „Партнер“.

Из Града поручују да су свјесни проблема, те да је процес прилагођавања почео касније него у неким другим градовима, па је сада потребно сустићи пропуштено. Истичу да се нови пројекти планирају као приступачни, иако свакодневица показује да тај циљ још није у потпуности достигнут.

“Инклузија је наш императив у сваком аспекту те ријечи и радићемо на томе, да смо далеко од циља, па јесмо далеко, али да можемо стићи – можемо. Tако да то нам је свакако у агенди мислим да је то једно важно питање и да град показује своју ширину тако што припада сваком човјеку”, каже Драшко Станивуковић, градоначелник града Бањалука.

Колико је град заиста приступачан, најбоље знају они који се њиме крећу сваки дан. Јер приступачност није питање појединачних рјешења, већ тога да ли град функционише једнако за све, у пракси, а не само на папиру.