Станивуковић извршио акт правног тероризма: Затражена оцјена уставности Драшкове одлуке

Подсјећамо, Станивуковић је крајем децембра донио Привремену одлуку за обезбјеђивање континуитета у функционисању комуналне дјелатности управљања јавним паркиралиштима.

Станивуковић је избјегао институције Републике Српске те спорну одлуку објавио у Службеном гласнику БиХ што је, тврди адвокат Јокић, дрзак, циничан и готово безобразан напад на темеље правног поретка Српске.

Између осталог, адвокат наглашава да је Станивуковић овом одлуком извршио "акт правног тероризма".

Он је стога Уставном суду Републике Српске поднио иницијативу којом, како каже, тражи одбрану самог смисла закона.

Иницијативу адвоката Александра Јокића преносимо у цјелости:

"Пред овим (Уставним) Судом лежи корпус деликти правног насиља, документ који у својој суштини представља не само повреду позитивних прописа, већ дрзак, циничан и готово безобразан напад на саме темеље правног поретка Републике Српске. Ријеч је о акту названом „Привремена одлука за обезбјеђивање континуитета у функционисању комуналне дјелатности управљања јавним паркиралиштима", број 11-Г-4972/2025, датираном на 30. децембар 2025. коју је донио градоначелник Града Бања Лука, Драшко Станивуковић.

Овај акт није објављен тамо гдје закон и здрав разум налажу у 'Службеном гласнику Града Бања Лука'. Не, овај акт је свој 'правни живот' започео на страницама 'Службеног гласника Босне и Херцеговине' (број 2/26). Овим је градоначелник извршио чин 'правног тероризма' усмјерен против институционалног интегритета јединице локалне самоуправе и уставне архитектуре Републике Српске.

Још занимљивије, ова политикантска акробатика је осмишљена како би се избјегло поштовање одлуке Уставног суда Републике Српске У-71/23.

Подносилац ове иницијативе не тражи само поништење једне одлуке, тражи одбрану самог смисла закона. Јер, како би нас подсјетио Антонин Скалиа, закон није оно што извршна власт мисли да је 'практично, хитно или политички опортуно'. Закон је оно што пише. А закон овдје говори јасно, гласно и неумољиво против поступака градоначелника. Ако допустимо да се локални акти објављују у било којем службеном гласилу које градоначелник оцијени погодним (било да је то гласник другог нивоа власти или огласна табла у хаустору ЗЕВ-а) онда закон више није брана самовољи, већ постаје инструмент у рукама оних који мисле да су изнад њега. Ово је тренутак када Уставни суд мора повући црту између владавине права и владавине самовоље.

Члан 86. Закона о локалној самоуправи ("Сл. гласник РС", бр. 97/2016, 36/2019 и 61/2021) је јасан и недвосмислен, те не оставља простора интерпретацијама. Став 1. гласи: 'Општи акти органа јединице локалне самоуправе објављују се у службеном гласилу јединице локалне самоуправе'.

Овдје, заправо, почиње и завршава било која полемика и разматрање законитости ове објаве коју градоначелник части називом општи правни акт.

Фокус ове иницијативе и мјесто гдје се правно безакоње кристалише у својој најчистијој форми, јесте члан 3. Одлуке, који гласи: 'Ова одлука ступа на снагу наредног дана од дана објављивања у 'Службеном гласнику БиХ''. Ова реченица је правни еквивалент објављивања закона Републике Француске у Службеном листу Њемачке. Да је неко правио пародију локалне власти, не би оволико банално кршио темељне принципе рада и законитости.

Да се још мало посветимо цитираној законској одредби члана 86. став 1. Закона о локалној самоуправи.

Општи акти: Одлука којом се регулишу цијене паркинга за све грађане на територији града је несумњиво општи акт, односно требало би то да буде.

Објављују се: Законодавац не користи пермисивну форму 'могу се објавити'. Користи императив у нормативном смислу, то је наредба, обавезност.

У службеном гласилу јединице локалне самоуправе: Овдје примјењујемо канон Експресио униус ест ексклусио алтериус - изричито навођење једног искључује друго. Законодавац је рекао 'службеном гласилу јединице локалне самоуправе' и тиме је искључио могућност објављивања у другим службеним гласилима, огласним таблама, новинама или било гдје друго. 'Службени гласник БиХ' није службено гласило јединице локалне самоуправе Бања Лука и о томе не треба ни полемисати. Правно гледано, та објава је нон-евент. Она се није десила у очима закона Републике Српске.

Став 5. истог члана затвара замку: 'Изузетно од ст. 1. и 2. овог члана, ако орган јединице локалне самоуправе није у могућности да објави општи или појединачни акт у службеном гласилу јединице локалне самоуправе, објављује га у 'Службеном гласнику Републике Српске'. Овај став је кључан. Законодавац је предвидио ситуацију блокаде или објективне немогућности. И шта је прописао као лијек? Да ли је прописао 'Службени гласник БиХ' или неки произвољни службени гласник? Не. Прописао је 'Службени гласник Републике Српске'. Градоначелник је, дакле, имао законски пут ако је локално гласило било блокирано. Чињеница да је прескочио и овај супсидијарни механизам (вјероватно јер би тамо био одбијен због очигледне незаконитости акта) и отишао на ниво БиХ, доказује менс реа, намјеру да се изигра правни систем Републике Српске.

Кршење Члана 109. Устава Републике Српске

Ова повреда закона метастазира у уставну кризу кроз кршење члана 109. Устава Републике Српске. Члан 109. прописује: 'Закони, други прописи и општи акти ступају на снагу најраније осмог дана од дана објављивања... (став 2.) Прије ступања на снагу, закони, други прописи и општи акти државних органа објављују се у одговарајућем службеном гласилу'. Кључна синтагма је 'у одговарајућем службеном гласилу'. Шта је 'одговарајуће' гласило? То није гласило које градоначелник субјективно сматра згодним. То је гласило које је законом одредено као такво. За акте Града Бања Лука, Закон о локалној самоуправи је одредио два, и само два, одговарајућа гласила: Службени гласник Града Бања Лука и Службени гласник Републике Српске (супсидијарно). Службени гласник БиХ није 'одговарајуће гласило' за акте локалне самоуправе РС, ништа више него што је то 'Њујорк Тајм'.

Повреда Статута Града Бања Лука

Статут Града Бања Лука, као највиши правни акт јединице локалне самоуправе, у својим одредбама (чл. 85.) императивно налаже објављивање аката у 'Службеном гласнику Града Бања Лука'.

У преамбули оспорене Одлуке, градоначелник се цинично позива на члан 83. Статута ('Службени гласник Града Бања Лука' бр. 14/18 и 9/19), да би у Члану 3. те исте Одлуке тај Статут бацио под ноге налажући објављивање у Службеном гласнику БиХ. Ово је шизофренија правног расуђивања. Позивати се на Статут као извор овлашћења, а истовремено га кршити у начину извршења, је дефиниција арбитрарности.

Објављивањем локалног акта Републике Српске у 'Службеном гласнику БиХ', градоначелник де факто признаје надлежност државних институција над локалном самоуправом, што је у директној супротности са Уставом Босне и Херцеговине и Уставом Републике Српске који локалну самоуправу дефинишу као искључиву надлежност ентитета. Ово је опасан преседан. Ако данас прихватимо да се цијена паркинга у Бањој Луци објављује у Сарајеву, шта је сљедеће? Да ли ће се буџет Града објављивати у Загребу? Да ли ће се регулациони планови објављивати у Београду? Ово је суштинска деградација правног суверенитета Републике Српске у оним областима у којима је она суверена. Градоначелник, у својој жељи да наплати пар марака за паркинг, спреман је да тргује уставном позицијом Републике Српске, третирајући 'Службени гласник БиХ' као надређени ауторитет локалним гласилима.

Зашто је акт завршио у 'Службеном гласнику БиХ'? Зато што је то једино мјесто гдје нико није провјеравао његову законитост у односу на прописе РС.

Секретар Скупштине Града Бања Лука, који је по члану 86. став 3. Закона о локалној самоуправи одговоран за садржај службеног гласила, очигледно је одбио објавити овај акт. Претпоставимо да је исти случај и са Службеним гласником Републике Српске или је било јасно да би то био случај да се покушало са оваквом објавом.

Градоначелник је, суочен са (потенцијалном) одбијањем од стране чувара законитости, одлучио да промијени игру. То је руптура. Он не игра по правилима већ, у маниру размаженог дјетета, преврће таблу за игру. Он поручује 'ако ми закон не дозвољава, наћи ћу некога ко хоће'. То је логика шверцера, а не државника.

У преамбули и јавним наступима, градоначелник се позива на 'континуитет', 'спречавање штете', 'интерес грађана'. Он креира атмосферу ванредног стања гдје га, наводно, нужда тјера да крши закон. Али, Уставни суд мора бити хладан према овим вапајима. Неусвајање одлуке о паркингу од стране Скупштине није елементарна непогода. То је демократија. Политичка блокада није ратно стање. Губитак прихода од паркинга није слом уставног поретка. Аргумент 'нужде' је посљедње уточиште оних који немају правни аргумент. Као што је Скалиа рекао: 'Устав није инструмент за рјешавање проблема који је дизајниран да буде ефикасан. Он је дизајниран да буде препрека'. Препрека тиранији.

Рес ипса локвитур - ствар говори сама за себе. Градоначелник Бање Луке је, у покушају да ријеши практичан проблем (наплату паркинга), срушио принципе уставности, законитости и владавине права. Он је покушао да буде 'ефикасан' тако што је био незаконит. Међутим, нема ничег ефикасног у тиранији, чак и кад возови (или паркинзи) раде на вријеме. Цијена те 'ефикасности' је уништење правног поретка. У духу Жака Вержеса, оптужујем овај акт не као грешку, већ као издају принципа на којима почива Република Српска. Ово је покушај успостављања преседана да воља појединца стоји изнад процедуре закона и Устава Републике Српске.

Стога, предлажем Уставном суду Републике Српске да прихвати ову иницијативу и утврди да 'Привремена одлука за обезбјеђивање континуитета у функционисању комуналне дјелатности управљања јавним паркиралиштима', број 11-Г-4972/2025 (Службени гласник БиХ 2/26), коју је донио градоначелник Града Бања Лука, (1) није у сагласности са чланом 109. Устава Републике Српске, (2) није у сагласности са чланом 86. став 1. и 5. Закона о локалној самоуправи односно, да утврди да је наведена Одлука неуставна и незаконита, посебно у дијелу члана 3. који прописује објављивање исте у 'Службеном гласнику БиХ'".

БОНУС ВИДЕО