У име народа - одбијено: Детаљи пресуде Славену Ковачевићу

Суд је појаснио како је Ковачевић злоупотријебио право јер је његов циљ био промјена уставно-изборне структуре БиХ уопштено, а не заштита његових индивидуалних права.

Члан 35. став 3 (а) Европске конвенције о људским правима је одредба која уређује допустивост апликације.

Она каже да Суд може прогласити апликацију недопустивом ако је, између осталог, "злоупотребљено право на појединачну апликацију".

То практично значи да је Ковачевић искористио апликацију не да заштити своја лична права, већ у сврхе које Конвенција не штити.

”Суд је прихватио приговор Владе на допустивост апликације из разлога што је господин Ковачевић злоупотријебио право на апликацију у смислу члана 35. став 3 (а) Европске конвенције о људским правима, те што није имао статус жртве по члану 14. (забрана дискриминације) у вези са чланом 3. Протокола бр. 1 уз Конвенцију (право на слободне изборе), као и по члану 1. Протокола бр. 12 (општа забрана дискриминације)”, наведено је у појашњењу пресуде.

Суд је посебно закључио да су тврдње господина Ковачевића биле усмјерене на постизање измјене уставне и изборне структуре Босне и Херцеговине – наводно у општем јавном интересу – а не на заштиту његових индивидуалних права која штите Конвенција и њени протоколи.

Преносимо одлуку Суда:

Одлука Суда

Оспоравање овлашћења заступника Владе у овом предмету

Недуго након доношења пресуде Вијећа у овом предмету, господин Ковачевић је оспорио овлашћење вршилаца дужности агената Владе да је заступају пред Судом.

Суд је одбацио ово оспоравање прије свега зато што аргументи на које се Ковачевић позивао нису били засновани на новим околностима насталим након доношења пресуде Вијећа, већ су били једнако примјењиви и током поступка пред Вијећем. Дозвољавање апликанту да у овој фази поступка оспори овлашћење агената Владе било би штетно по правну сигурност и стабилност, као и супротно правилном вршењу правде. Осим тога, у међувремену није било званичних одлука Савјета министара БиХ или других надлежних државних органа којима би се повукао захтјев за упућивање предмета Великом вијећу или овлашћење вршиоца дужности агента. Сходно томе, у смислу правила 35 Пословника Суда, вршилац дужности агента задржао је свој статус заступника Владе у поступку пред Великим вијећем. Ако је и постојала нека неправилност у погледу унутрашњег права, Суд није био тај који би је рјешавао.

Злоупотреба права на појединачну апликацију

Суд је, већином од 16 гласова према једном, утврдио да је господин Ковачевић злоупотријебио право на апликацију у смислу члана 35. став 3. Конвенције, јер се током поступка пред Великим вијећем упустио у веома неприхватљиво понашање.

Суд је истакао да је апликант изнио одређене примједбе и оптужбе на рачун судија Суда, посебно тадашњег предсједника Суда, као и агената Владе и високог представника у БиХ. Те изјаве су представљале ничим изазване личне нападе, застрашивање и злонамјерне оптужбе које су превазилазиле дозвољену критику. Нападајући тадашњег предсједника Суда на тако омаловажавајући начин, господин Ковачевић је показао непоштовање према самој институцији којој се обратио ради заштите својих права.

Суд је такође закључио да се апликант током поступка користио обмањујућим понашањем у вези са чињеницом од могућег значаја за предмет (питање да ли се изјаснио као Хрват док је био одборник у Сарајевском градском вијећу).

Статус жртве

Прије процјене статуса жртве, Суд је морао утврдити тачну природу и садржину дискриминационих притужби господина Ковачевића које су се односиле на Дом народа и Предсједништво БиХ.

На основу његових писаних и усмених поднесака пред Великим вијећем, Суд је закључио да се суштина његових притужби односила на различит третман у односу на бираче који живе у Републици Српској, због његовог пребивалишта у другом ентитету.

У погледу избора за Дом народа, Суд је примјетио да чињеница што је апликант могао гласати за кантоналну скупштину, а тиме посредно и за Дом народа, није била довољна да му обезбиједи статус жртве дискриминације. У супротном, практично сви бирачи би имали тај статус без доказа о непосредном и личном дискриминаторном утицају.

Није било довољно ни то што је апликант подлијегао законодавној власти Дома народа као и сви други грађани.

Суд је нагласио да се статус жртве не може добити само на основу налаза из предмета Сејдић и Финци против БиХ и сличних случајева. У тим предметима радило се о „пасивном“ праву – праву да се буде биран, док је Ковачевић наступао из угла „активног“ права гласа.

Суд је утврдио да је Ковачевић у суштини оспоравао своју немогућност, као резидента Федерације, да учествује у изборима у Републици Српској и заговарао да БиХ постане једна изборна јединица. Међутим, није пружио доказе да је лично или као дио групе био дискриминисан, нити да је изборни систем имао конкретан негативан утицај на његов глас.

Суд је нагласио да је подјела БиХ на ентитетске изборне јединице дио сложене уставне структуре утемељене у међународном мировном споразуму. Грађани из различитих ентитета били су у материјално различитом положају, али су оба ентитета имала заступљеност у Дому народа.

У погледу Предсједништва, Суд је прихватио да се овај случај у неким елементима разликовао (нпр. директна природа гласања и извршна овлашћења Предсједништва), али је ипак утврдио да Ковачевић није доказао да је жртва дискриминације. И бирачи из Федерације и из Републике Српске били су једнако ограничени на гласање унутар свог ентитета.

Закључак Суда

Суд је, већином од 12 гласова према 5, утврдио да господин Ковачевић нема статус жртве у погледу наводних повреда права из члана 14. у вези са чланом 3. Протокола бр. 1, као и из члана 1. Протокола бр. 12, било у вези са Домом народа, било у вези са Предсједништвом.

Суд је оцијенио да његове тврдње представљају апстрактну критику „стања права“ (тзв. actio popularis), а не заштиту његових конкретних индивидуалних права.

Позадина

Славен Ковачевић је крајем августа 2022. године поднио апелацију Европском суду за људска права у којој је објаснио да због комбинације територијалних и етничких критерија, који се примјењују на Дом народа ПСБиХ и Предсједништво БиХ, није могао гласати за кандидате по свом избору.

Ковачевић, који је савјетник Жељка Комшић, тужио је БиХ јер он, као Босанац и Херцеговац, не може да одлучује о избору српског члана Предсједништва БиХ нити може бити делегат у Дому народа ПСБиХ.

Европски суд за људска права пресудио је 2023. године да је БиХ прекршила члан 1. Протокола бр. 12 (забрана дискриминације) Европске конвенције о људским правима у погледу Ковачевићеве незаступљености у Дому народа ПС БиХ и Предсједништву.

Та је пресуда отворила пут унитаризму БиХ. У пракси би то значило да се за српског члана Предсједништва БиХ могу кандидовати и гласати у ФБиХ. Тако би био отворен простор за исте изборне манипулације које су сад на дјелу када је у питању избор Жељка Комшића за хрватског члана Предсједништва БиХ.

БиХ је исте године поднијела Суду захтјев за преиспитивање пресуде, а средином ове године Велико вијеће Суда у Стразбуру поништило је првостепену пресуду.

Они су у свом закључку утврдили да Ковачевић не ужива статус жртве. То је подржало 12 судија, док је пет било против.

Правници сматрају да је пресуда одбачена због злоупотребе права и непостојања статуса жртве, дјелује као повратак Суда у зону правног опреза, али и политичког реализма. Прво, одбацивање жалбе птемељи се на злоупотреби права на индивидуалну тужбу, што је риједак преседан у његовој пракси. Други, Суд је закључио да подносилац не испуњава услове статуса жртве, имплицитно назначивши да је ријеч о приступу налик actio popularis- поступку у којем појединац наступао као заговаратељ општег интереса, а не као особа која је директно погођена оспораваним правима.

Споран сам Ковачевић

Приликом жалбе, суду су предочени докази да се апликант Славен Ковачевић раније изјашњавао као Хрват, а пред судом је тврдио да се етнички уопште не изјашњава, тј. да је он ”грађанин”. Није споменуо ни чињеницу да је он хрватски држављанин и да се приликом добијања држављанства изјашњавао као Хрват.

Кривили су га и због изношења првостепене пресуде о којој је говорио у једној емисији и прије него што ће пресуда бити јавно објављена. Пред Великим вијећем је то негирао, упркос томе што је судија цитирао његову изјаву током емисије.

Реална опција је била да је суд током интерне истраге због цурења првостепене пресуде утврдио да је Ковачевић био с неким у дослуху па је тако добио унапријед информације о првостепеној пресуди, што је опет указивало на малициозно понашање.

До сада је Европски суд за људска права у Стразбуру прогласио дијелове Устава Бих дискриминаторним, најприје 22. децембра 2009. године у предмету Сејдић-Финци, те касније у пресудама у предметима Пилав, Зорнић, Шлаку, Пударић. Ниједна од ових пресуда није спроведена у пракси.