Американка добила 5.000 долара да се пресели у град за који никад није чула

Када се Бриана Беyроути присјећа свог пријашњег живота у Портланду у Орегону, наглашава да се финансијски "гушила".

"Живјела сам дословно од плате до плате. Кад год би се појавила и најмања непредвиђена ствар, било је: 'О, Боже, дјеци требају ципеле, како ћу себи то приуштити?' Као самохрана мајка, све је на мени", испричала је за БиБиСи.

Прошле године Бриана је напустила Портланд, град и метрополитанско подручје с 2,5 милиона становника. С двоје дјеце преселила се 3.200 километара источно, у Мунци у Индијани, мали град с око 65.000 становника, универзитетом и великим отвореним просторима.

"Мјесечно ми остаје 600 долара више"

Искористила је програм осмишљен како би се подстакао раст броја становника, у склопу којег је добила 5.000 долара за трошкове пресељења. Пресељење је потпуно промијенило њену финансијску ситуацију.

И даље ради на даљину за исту банку, па јој је годишња плата од 107.000 долара остала непромијењена, али је први пут успјела купити властиту кућу, преноси Индеx.

Њена рата кредита притом је мања од износа који је раније плаћала за најам. У Портланду је за стан плаћала 1.290 долара мјесечно, док укупни трошак рате стамбеног кредита, осигурања куће и пореза на некретнину за њену самостојећу кућу у Мунцију износи 1.100 долара.

Када се томе додају нижи порез на доходак у Индијани те јефтиније осигурање аутомобила и рачуни за енергију, Бриана наводи да јој сваки мјесец остаје 600 долара више. "Сада могу боље живјети него прије. Када моја дјеца нешто желе, много сам склонија рећи 'да'. Квалитет мог живота драматично се побољшао", истакла је.

Велики градови биљеже пад броја становника

Бриана није једина која је велики град замијенила мањим. Док високи трошкови живота и даље притишћу Американце, становништво многих највећих градова пада јер људи одлазе у потрази за јефтинијим некретнинама.

Извјештај Националног удружења трговаца некретнинама из 2025. године показао је да су трошкови живота главни разлог због којег се људи одлучују преселити у другу савезну државу.

Због тога су велики градови попут Њујорка, Лос Анђелеса и Портланда посљедњих година забиљежили пад броја становника, а тај је тренд додатно подстакнут знатно већом прихваћеношћу рада на даљину након пандемије ковида-19, пише БиБиСи.

С друге стране, неки мали градови и мјеста широм САД-а, попут Мунција, биљеже раст броја становника након деценија пада. У Мунцију је прошле године живјело 65.466 људи, показују службени подаци.

То је више од 65.194 становника, колико их је било 2020. године, али и даље знатно мање од 71.828 становника, колико их је град имао 1990. године.

Мањи градови нуде погодности новим становницима

Како би се истакао пред другим градовима и привукао раднике на даљину из осталих дијелова САД-а, Мунци својим новим становницима нуди 5.000 долара у готовини за покривање трошкова пресељења.

Програм се спроводи путем интернет странице Мејк Мај Мув, на којој се налазе бројни слични програми подршке за пресељење које нуде мали градови и мјеста широм САД-а. Ти градови и мјеста плаћају претплату тој страници.

Неке локације потенцијалним новим становницима нуде и друге погодности, попут бесплатних улазница за кино, бонова за ресторане, па чак и бесплатних боца вина.

Бриана и њена дјеца дио су око 100 породица које су се у Мунци преселиле путем програма Мејк Мај Мув. Каже да прије тога никад није чула за тај град, преноси Индеx.

Мејк Мај Мув наводи да је прошле године помогао укупно 1.000 људи да се преселе широм САД-а, а ове године очекује да ће та бројка порасти на 1.500.

Научница напустила Сан Дијего

Научница Елена Хрyсостомоу такође је искористила програм подршке за пресељење како би велики град замијенила малим мјестом. Године 2024. преселила се из Сан Дијега у Калифорнији у Џексонвил, мјесто у руралном дијелу Илиноиса са 17.700 становника.

Пресељење је подржала Регионална корпорација за економски развој Џексонвила, која јој је дала 5.000 долара у готовини, као и "пакет квалитета живота" вриједан 4.000 долара, који укључује бесплатне чланарине за теретану и улазнице за голф.

Из ЈРЕДЦ-а кажу да је њихова регија "већ сјајно мјесто за живот", али да програм подршке помаже "учинити понуду још привлачнијом".

Елена је у Сан Дијегу за најам једнособног стана издвајала 3.000 долара мјесечно, а сада је власница куће с три спаваће собе, за коју мјесечно плаћа рату кредита од 1.868 долара.

Истовремено јој је плата порасла за 22 одсто након што је промијенила посао, а путовање до посла скратило се с 15 минута вожње на само једну минуту.

"Никад нисам мислила да ћу себи сама моћи приуштити кућу. Увијек сам мислила да ће ми требати партнер, а чак и тада би у Сан Дијегу било веома тешко. Једноставно је ослобађајуће. Имам већу сигурност и независност", казала је за БиБиСи.

Постоје и мане

Иако ни она ни Бриана не жале због одлуке, признају да њихов нови живот има и неке недостатке. Међу њима су мањи избор активности и ресторана те чињеница да су оставиле пријатеље и породицу, а Бриани је било тешко привикнути дјецу на нове школе.

Док је у Портланду уживала у могућности да пјешице дође до паркова и продавница, сада готово за сваки излазак зависи од аутомобила. Ипак, укупно гледајући, каже да је пресрећна.

"Имам највећу уштеђевину коју сам икад имала, власница сам куће и могу радити разне ствари са својом дјецом, заправо смо први пут у животу мог најмлађег дјетета отишли на годишњи одмор", закључила је.