Дирљива прича о Јапанцу Жељку: „Волио је ову земљу више од своје"

Под том плочом почива Кеисуке Оба, у Београду познатији као „Жељко“ – јапански дипломата и правник који је рођен у Хирошими, а чија је посљедња жеља била да заувијек остане у граду који је сматрао својим правим домом, преноси Сербиан Тајмс.

1965. дошао у Београд на студије

Љубав према овим просторима родила се у љето 1965. године, када је Кеисуке, након окончаних студија политичких наука на Токијском универзитету, допутовао у Београд на постдипломске студије из политичке историје Југославије. Није дошао само да учи из књига, већ је са ентузијазмом уронио у свакодневни живот престонице.

Дружељубив, отворен и ведрог духа, брзо је стекао наклоност цимера и пријатеља у студентском дому, који су му из милоште надјенули име Жељко. То име га је пратило до краја живота.

Током година постао је један од најбољих познавалаца југословенске културе, историје и језика у Јапану. Његова дипломатска каријера у јапанском Министарству спољних послова развијала се природно. Због изузетног познавања прилика на Балкану, 1984. године постављен је за првог секретара Амбасаде Јапана у Београду.

Са сином комуницирао на српском језику

Током најтежих година за Србију и током деведесетих, службовао је и као отправник послова – оставши уз српски народ и током НАТО бомбардовања 1999. године. У Београду је створио и дом са супругом Утом, родом из Берлина, и сином Наокијем. Поред дипломатије, важио је за великог поштоваоца српске умјетности, а остало је забиљежено и његово блиско пријатељство са потомцима чувеног сликара Саве Шумановића.

Када се у каснијим годинама тешко разболио од рака, отишао је на Филипине гдје је живио његов син Наоки. Иако у туђини, посљедњих дана живота Кеисуке је са сином комуницирао искључиво на српском језику, преноси Сербиан Тимес.

Желио да буде сахрањен у Београду

Осјећајући да се крај ближи, изговорио је своју посљедњу и неопозиву жељу - да буде сахрањен у Београду.

Преминуо је 29. августа 2002. године у 67. години. Мјесец дана касније, 27. септембра 2002. године, урна са његовим пепелом положена је у розаријуму на Новом гробљу (парцела 30/розаријум 86). Уз чланове породице, дипломатски кор и бројне пријатеље, опраштај је био изузетно дирљив – свједочанство о човјеку који је и у вријеме најтежих времена чврсто стајао уз народ који је заволио.

Прича о дипломати Жељку могла је остати у архивама да је није отргнуо од заборава Душан Дуле Остојић, предсједник Клуба јапанско-српског пријатељства.

Улица носи његово име

Одушевљен и дирнут овим гестом без преседана, Остојић је себи дао у задатак да чува сјећање на Кеисукеа Обу, организујући редовне годишње меморијале у његову част и бринући да се његова прича преноси новим генерацијама.

Иако је Београд формално одао почаст овом великом пријатељу додијеливши једној улици у насељу Миљаковац 3 његово име, многи се слажу да сјећање на Кеисукеа Обу заслужује знатно више пажње.

Био је то човјек који није био наш по рођењу, али јесте по избору, све до посљедњег даха.