Шта свештеник каже о тетовирању вјерских симбола

"Свети апостол Павле каже: Зар не знате да су ваша тијела храм Духа Светога?", подсјетио је Ђого, наводећи да је у 20. вијеку дошло до негације хришћанства кроз идеју да је човјек господар свог тијела и да њиме може располагати по властитој вољи.

ТИЈЕЛО И ДУША НАЈПРИЈЕ ПРИПАДАЈУ БОГУ

Ђого за Срну појашњава да је хришћанско схватање другачије, јер и душа, и тијело, и сам човјек прво припадају Богу, чак више него себи самом.

Он је навео да Црква из истих разлога из којих не одобрава кремирање, не подржава ни "додатна украшавања тијела".

Ђого је нагласио да је Црква изразито против не само религијског, већ и било којег облика тетовирања, које је оцијенио као пагански обичај.

Он сматра да је савремена популаризација тетоважа дио ширег неопаганског тренда, који је подстакнут утицајем спорта и масовне културе.

"Људи преузимају оно што је ин и кул, без преиспитивања, па чак тетовирају и православне светиње, што је крајње непримјерено. Светост се не постиже спољашњим симболима, већ животом у складу са вјером. Није довољно носити симболе на себи ако се живи супротно хришћанским начелима", упозорио је Ђого.

Говорећи о друштвеном контексту, Ђого је оцијенио да се тетовирање често повезује са "псеудо-православљем и површним односом према вјери", те позвао младе да се окрену молитви, Цркви и породичним вриједностима.

"Острог је велика светиња, али треба живјети достојно Светог Василија Острошког. Ништа човјек не постиже ако истетовира манастир или религијски симбол, а онда истом том руком краде или чини неморална дјела. Како онда мисли да је постигао светост? Светост је нешто што се молитвом постиже. Православље је истински живот, а не нешто што се показује споља", поручио је Ђого.

НЕПРИМЈЕРЕНА ОБМАНА "ТУРБО-ФОЛК" ХРИШЋАНСТВОМ

Према Ђоговим ријечима, Срби су народ који је много пропатио и који још није успоставио културу да се помоли Богу како треба, те да је из тог разлога крајње непримјерено да сами себе обмањујемо једним "турбо-фолк" хришћанством.

"Зато, никакве лажне православне тетоваже, православље је истински живот и човјек не треба тиме да се показује. Христос је био против сваког показивања великих вјерника. Велики вјерници не постоје - постоји само вјерник који зна да је покајник и грешник и који од Бога моли опроштај, спасење и благослов", навео је Ђого.

Ђого наглашава да ће се за 10 или 20 година култура тетовирања промијенити и људи ће се вјероватно стидјети својих тетоважа, а и само тијело ће се промијенити.

"Зашто онда уништавати себе због пролазне моде коју намеће вријеме, када то Црква не само да не тражи од нас, већ и не жели?", упитао је Ђого.

ТЕТОВИРАЊЕ ВЈЕРСКИХ СИМБОЛА ЛИЧНА ПЕРЦЕПЦИЈА ВЈЕРЕ

Социолог Владимир Васић изјавио је Срни да се тетовирање прије свега може посматрати као питање личне перцепције, укуса и односа према симболима и вјери.

Всић је нагласио да је неопходно разликовати канонско и светотачко предање Цркве од личних избора појединаца.

"Ако се однос према Цркви темељи на канонима и учењу Светих отаца, јасно је да нема потребе за додатним украшавањем тијела, јер је човјек створен по лику Божијем", рекао је Васић.

С друге стране, Васић наглашава да тетоваже, пирсинг и други облици тјелесног украшавања који долазе из савремених културних токова могу постојати унутар Цркве у смислу да нико не треба да буде етикетиран или искључен из црквене заједнице због тога.

"Суштина није у спољашњем изгледу, већ у томе какви смо као људи", казао је Васић.

Према његовим ријечима, проблем настаје у тренутку када неко своје тетоваже, посебно ако су религијске природе, почиње да представља као нешто што је нераздвојиви дио црквеног идентитета или као потврду сопствене припадности Цркви, те да у том смислу, таква пракса нема утемељење - ни канонско, ни светотачко, па ни духовно.

"Због тога се тетовирање може посматрати искључиво као ствар личног укуса и личне перцепције према одређеним симболима, али не и као нешто што има дубљу, суштинску везу са духовним животом у Цркви. У свему томе важно је имати мјеру и одређени осјећај укуса, као и здрав однос према сопственом тијелу и вјери", навео је Васић.

Док је човјек млад, додаје Васић, многе ствари могу изгледати прихватљиво или привлачно, али временом се стари, мијења се физиономија тијела, па зато представљати тетоваже као израз велике духовности или побожности није примјерено.

"Неопходно је нагласити да лична перцепција не смије бити наметнута другима, као што ни тетоваже не требају бити разлог за осуђивање људи који их имају. Потребно је направити разлику између личног избора и црквеног учења. На крају, однос према тетоважама остаје питање личног укуса - неко их воли, неко не, али од тога не треба правити неки духовни или канонски проблем", сматра Васић.

Васић истиче да у свему треба имати мјеру и да тетовирање вјерских симбола не треба представљати као израз духовности или побожности, али ни као основ за осуђивање других.

АКО ТЕТОВАЖА НИЈЕ НЕПРИМЈЕРЕНА НЕ МОЖЕ БИТИ СУПРОТНА ВЈЕРИ

Саговорник Срне који је хтио да остане анониман рекао је да тетоважу вјерског симбола не доживљава као провокацију нити као одступање од православне традиције, већ као лични израз вјере и подсјетник на оно што га обликује изнутра.

Истакао је да је свјестан да у православљу не постоји јединствен став о тетовирању и да дио вјерника и свештенства то не одобрава, али да његова намјера није била естетска или трендовска, него дубоко симболична.

"За мене та тетоважа није украс, већ трајни знак припадности, нешто што носим на тијелу као што вјеру носим у себи. Она ме подсјећа на одговорност према властитим поступцима, на моралне принципе и на однос према Богу, који не би требало да зависи од спољашњих форми, већ од унутрашње искрености", истакао је саговорник Срне.

Он истиче да разумије аргумент да је тијело храм и да га не треба мијењати, али да исто тако вјерује да смисао тог става није у забрани сваког физичког обиљежавања, него у очувању достојанства и сврхе тијела.

"Ако тетоважа не нарушава то достојанство и не носи непримјерен садржај, сматрам да не мора бити у супротности са вјером. На крају, ову одлуку видим као личну и одговорну – не као нешто што намећем другима, већ као свој начин да изразим оно што већ живим", закључио је саговорник.