Умијеће Републике: Додик и бањалучки мајстори рата без метка

И док Сарајево и даље мисли да Додик импровизује, истиче се у тексту, све више је јасно да иза његовог "репозиционирања Републике Српске" стоји озбиљан тим из Бањалуке – људи који разумију међународни систем, читају распоред сила и знају да ратови 21. вијека више не траже оружје, него – стрпљење и правне рупе.

Додик је, по њиховом рецепту, Републику Српску претворио у експерименталну државу унутар државе: оспорава Кристијана Шмита, јача властите институције, а с Москвом и Пекингом успоставља парадипломатију - директне контакте мимо Сарајева.

Није то безглави авантуризам, него покушај да се Република Српска позиционира као субјект међународног права без формалног признања. Његова "орочена БиХ" само је сценариј за мирно раздруживање, у којем ће он рећи да није рушио државу, него "тражио договор који други нису хтјели" - истиче се у тексту.

Иза те хладне стратегије, додаје се, све је мање Русије, а све више – Бањалуке.

Локални мозгови, бивши дипломати, правници и стратези, одавно су схватили да се колонијални апарати не руше бомбама него понижењем. Шмита су претворили у метафору – "њемачког чиновника који пријети народима бонским декретом", а Републику Српску у причу о малом народу који брани суверенитет од империјалне ароганције. То је њихов Сун Цу момент – учинити да непријатељ сам изгуби лице - наглашава се у тексту.

Кад Додик говори да "Република Српска има све осим међународног признања", наводи се, он не блефира, он тестира колико далеко може ићи док га свијет не прогласи реалношћу.

И што дуже траје ова игра, то више свјетске силе почињу говорити о Републици Српској као о фактору, а не о ентитету - констатује се у тексту.

Ако Шмит падне, истче се, то неће бити побједа Москве, него тријумф бањалучке школе политике – оне која разумије да "побједник ствара чињенице, а губитник цитира резолуције".

Зато данас вриједи још један Сун Цуов стих: 'Паметан војсковођа не иде тамо гдје је непријатељ јак, него гдје је слијеп". У БиХ сви су слијепи од властитог морала. Само су у Бањалуци схватили да је моћ – тиха, спора и неумољива. А то је већ - умијеће ратовања - закључује се у тексту.