Излагање беба екранима може довести до дуготрајног оштећења мозга

Ако се појам антропоцен (Anthropocene) односи на нову геолошку еру снажно обликовану људском активношћу, онда се појам дигитално доба (Digital Era) или информационо доба (Information Age) односи на садашњу историјску фазу обликовану производњом и комерцијализацијом навигационих система и комуникационих алата као што су мобилни телефони, које данас посједује и користи 68 одсто свјетске популације.

Промјене које је донијела дигитална револуција преобразиле су не само свијет информација, потребе потрошача и навике људи, него су ажурирале и рјечник који се користи за дефинисање генерација, у складу са технолошким периодом у којем се појединци рађају и живе. У том смислу, израз дигитални урођеници (digital natives) односи се на оне који су рођени и одрастали у блиском контакту с новим технологијама, до те мјере да их доживљавају као природан и близак елемент свакодневног искуства.

Али колико је генерација дигиталних урођеника до сада класификовано? Постоји генерација З (Generation Z), односно они рођени између средине деведесетих и почетка 2010-их, као и генерација Алфа (Generation Alpha), која се односи на особе рођене између 2010. и 2024. године. Вриједи напоменути да је од 2007. године, са појавом ајфона (iPhone), употреба уређаја осјетљивих на додир постала доминантна, што је довело до тога да се они рођени од 2007. наовамо означавају као генерација додира (Touch Generation), позната и као генерација екрана (Screen Generation).

Оно што ове генерације разликује од претходних јесте изразито технолошко окружење у којем су живјеле још од најранијег дјетињства. Као резултат тога, способност употребе дигиталних уређаја (види глосар) постала је израженија чак и код дјеце предшколског узраста, углавном зато што њихови родитељи користе те уређаје у њиховом присуству и често им то и сами дозвољавају. Осим тога, родитељи користе дигиталне уређаје да би им дјеца била заокупљена, претварајући их тако у праве бејбиситерке новог миленијума, које, како наводи Италијанско педијатријско друштво, служе да смире и одврате пажњу дјеце као нека врста емоционалне цуцле.

Овај образац употребе уочава се и у другом истраживању, у којем је 30 одсто анкетираних родитеља навело да дигиталне алате користи у ту сврху, иако то може довести до тога да се млађа дјеца изолују од стварности и развију емоционалну везаност за уређај. Учесталост употребе код дјеце зависи и од тога колико су ти уређаји једноставни за коришћење. На примјер, интеракција са екранима на додир не захтијева никакве основне вјештине нити претходно учење; једино што је потребно јесте да их додирну. Дјеца инстинктивно додирују и испитују екране, вјерујући да су предмети приказани на њима дио стварног свијета.

Али колико дјеце заиста посједује мобилни телефон или дигитални уређај? У Италији 80 одсто дјеце узраста од 3 до 5 година зна како да користи паметне телефоне својих родитеља [6], а здравствена криза изазвана ширењем ковида 19 (COVID-19) довела је до пораста личне употребе мобилних телефона код дјеце. Прије пандемије, 9,2 одсто дјеце узраста од 1 до 5 година имало је мобилни телефон; сада га има 14,5 одсто. Према истим ауторима, 58,4 одсто дјеце узраста од 6 до 10 година посједује неки уређај — што је већи проценат, за 23,5 одсто, у односу на период првог карантина, од марта до маја 2020.

Почевши од марта 2020. године, како би се сузбила пандемија ковида 19, Италија је увела рестриктивне мјере које су имале значајне посљедице по појединачни и колективни живот. Током првог карантина забиљежен је примјетан пораст употребе технологије, друштвених мрежа и онлајн игара код дјеце и адолесцената. Поред тога, истраживање које је у Италији спровео Институт за когнитивне науке и технологије Националног истраживачког савјета (Institute of Cognitive Sciences and Technologies of the National Research Council – ISTC-CNR) између априла и маја 2020, на узорку дјеце узраста од 8 до 14 година, показало је полне разлике у употреби дигиталних уређаја: дјевојчице су чешће упућивале видео-позиве пријатељима (73 одсто према 58 одсто) и проводиле више времена на друштвеним мрежама (38,1 одсто према 17,9 одсто) у односу на дјечаке, док су дјечаци више играли видео-игре него дјевојчице (76,6 одсто према 52,8 одсто).

Што се тиче времена проведеног пред екраном, једно америчко истраживање показало је да дјеца узраста од 8 до 10 година у просјеку проводе шест сати седмично пред екранима, док се тај број повећава на девет сати код дјеце узраста од 11 до 14 година, не рачунајући школску употребу. Поред тога, према другом америчком истраживању [14], у 98 одсто домаћинстава са најмање једним дјететом узраста од 0 до 8 година постоји дигитални уређај — у односу на 75 одсто 2013. године — док је 73 одсто дјеце узраста од 0 до 8 година изложено екранима од најранијег дјетињства, а 48 одсто лично посједује дигитални уређај, у поређењу са 12 одсто 2013. године. Други подаци показују да 39 одсто дјеце узраста од 3 до 4 године користи мобилни телефон, а 78 одсто таблет — проценат који расте код дјеце узраста од 5 до 7 година на 83 одсто — док 61 одсто њих лично посједује паметни телефон. Како истиче Кар (Carr), дилема са којом се данас суочавамо јесте то што технологије све више постају продужетак нас самих, док ми, заузврат, постајемо продужетак њих. Зато је од суштинског значаја усмјерити пажњу на утицај који дигитални уређаји имају на дјетињство и адолесценцију, како би се спровеле стратегије које могу ограничити штету насталу претварањем стварних развојних искустава у искључиво виртуелна — она која се одвијају испред екрана.

Могући негативни и позитивни ефекти технологије на развој дјеце

Након што смо видјели колико је употреба технологије распрострањена међу дјецом, корисно је испитати њен утицај на развој дјетета, као и на личне и породичне односе. Недавни налази истичу ефекте раног излагања екранима на учење, неурокогнитивни развој, опште благостање, као и на вид, слух, метаболичке и циркулаторне функције код дјеце предшколског узраста. У литератури се термин „екрани“ односи на веома различите уређаје, укључујући паметне телефоне, таблете, рачунаре и телевизоре. Телевизор свакако представља застарјелији алат у поређењу са савременим технолошким уређајима, али се користи дуже вријеме и и даље је широко присутан и код одраслих и код дјеце. Према једном недавном истраживању, 2020. године 95,2 одсто дјеце узраста од 3 до 5 година редовно је гледало телевизију, у поређењу са 88,7 одсто 2000. године. На основу истраживања Италијанског педијатријског друштва, могу се уочити сљедећи ефекти употребе дигиталних уређаја код дјеце.

Учење

Употреба екрана на додир може утицати на учење уопште, смањујући распон пажње и когнитивне способности код мале дјеце. С друге стране, учење језика може бити олакшано гледањем видео-садржаја и употребом образовних апликација, али само када је родитељ присутан.

Неуролошки развој

Неуролошки развој дјетета може бити погођен и телевизором који је укључен у позадини [25], што може утицати на квалитет односа родитељ–дијете, ниво пажње и квалитет друштвених односа [26]. С обзиром на високу пластичност дјечјег мозга код њих могу настати промјене као одговор на спољашња искуства, а могу се јавити и пролазне промјене расположења или нивоа узбуђености.

Благостање

Када је ријеч о општем благостању, употреба дигиталних уређаја дуже од два часа дневно може негативно утицати на физичко здравље и бити повезана са повећањем тјелесне тежине — јер подстиче сједилачки начин живота — као и са проблемима у понашању који могу довести до депресије или агресивног понашања. Осим тога, утврђена је повезаност између употребе таблета и симптома као што су главобоље и болови у мишићима, нарочито у врату и раменима, због лошег држања тијела.

Сан

Квалитет сна и циркадијални ритам могу бити нарушени факторима као што су стимулативни садржаји и електромагнетно зрачење које настаје излагањем свјетлости екрана. Истовремена употреба више уређаја дуже од два часа дневно може изазвати потешкоће и кашњења при успављивању. Додатно, телевизор у спаваћој соби утиче на квалитет сна, посебно код дјеце узраста од 1 до 4 године, јер може довести до страха од мрака, ноћних мора и причања у сну.

Вид и слух

Продужена употреба таблета и паметних телефона може изазвати сувоћу очију, а када се држе преблизу и напрезање очију, бљештање и иритацију. То може довести и до стечене конкомитантне езотропије, облика страбизма који се јавља када се појави двоструки вид (види глосар) — најприје погађа вид на даљину, а касније и вид на близину [35]. Излагање високом нивоу буке коју емитују дигитални уређаји може промијенити перцепцију звука, што потенцијално омета развој језика, комуникације и интеракције с другом дјецом.

Интеракција родитељ–дијете

До овог тренутка усмјерили смо пажњу на ефекте употребе технологије на психофизички развој дјеце, али је занимљиво осврнути се и на личне и породичне односе. Једно недавно истраживање, усмјерено на прекиде у игри у односу мајка–дијете, код дјеце узраста од 7 до 23 мјесеца, показало је да употреба мобилног телефона од стране мајке смањује квалитет комуникације и снажно утиче на емоционалну регулацију дјеце и квалитет њихове изражајно-емоционалне комуникације. Такво понашање посљедично утиче на когнитивни, емоционални и језички развој [38] и нарушава дјететов осјећај сигурности и укупно психофизичко благостање.

Осим тога, употреба дигиталних уређаја може смањити вербалне и невербалне интеракције између одраслих и дјеце и довести до сукоба, опозиционих реакција и емоционално хладног понашања [25], [40].

Анализа ефеката непримјерене употребе технологије указала је на њене потенцијалне ризике. Међутим, важно је напоменути да примјерена употреба, посебно у присуству родитеља, може ублажити штету и подржати развој одређених вјештина, као што је рјешавање проблема. Ипак, за дјецу млађу од двије године, интеракција с родитељима и околином остаје кључни фактор здравог психофизичког развоја.

Улога родитеља у свјесној и активној употреби дигиталних уређаја

Породица је примарно окружење за раст, у којем се успоставља образовни, емоционални и комуникациони однос између одраслих и дјеце. Породични контекст је доминантан, посебно током првих 1.000 дана живота. Данас присуство технологије поставља нове изазове пред породичне односе и често пријети да замијени родитељске фигуре [6]. Због тога је Америчка академија за педијатрију (American Academy of Pediatrics) још 2013. године издала прве препоруке за регулисање употребе дигиталних уређаја. Те препоруке касније је преузело Италијанско педијатријско друштво [5], а проширила их је и Свјетска здравствена организација, која је увела и стратегије за промовисање физичке активности као начина супротстављања још једном ефекту дигиталних алата, познатом као сједилачко вријеме пред екраном.

У суштини, за дјецу млађу од двије године употреба екрана на додир снажно се не препоручује, посебно током оброка, у часу прије одласка на спавање и/или као средство за смиривање. Између 2. и 5. године изложеност екранима треба ограничити на највише један час дневно, а на највише два часа између 5. и 8. године.

Када је ријеч о трајању времена пред екраном, предложена су два занимљива приступа: први је Тисеронов (Tisseron), познат као правило 3–6–9–12 или дигитална дијета, а други Шапиров (Shapiro). Према Тисерону, као што се поштују развојне прекретнице код дјеце у односу на њихов раст — на примјер, полазак у вртић са 3 године, у основну школу са 6, потпуно овладавање читањем и писањем са 9, те полазак у средњу школу са 11–12 година — или као што се поштују правила исхране у складу с узрасту примјереном храном, тако и родитељи треба постепено да постављају смјернице за увођење дјеце у свијет технологије. Конкретно, аутор предлаже сљедећи приступ: прије треће године дјеца би требало у потпуности да избјегавају технолошке уређаје, посебно ради игре; прије шесте године не би требало да имају лични таблет; приступ интернету треба увести након девете године, а друштвене мреже након дванаесте. Поред тога, метод који предлаже Шапиро може такође бити користан алат за усмјеравање родитеља. У суштини, аутор сматра да дигитални уређаји треба да постану средство породичне социјализације и за родитеље и за дјецу, а посебно код најмлађих не би требало да се користе током оброка. Дјецу треба подстицати да разумију технолошке уређаје које користе, али тек након што претходно искусе традиционалне активности као што је игра, јер то помаже развоју истински емпатичног приступа. Када се ове смјернице правилно примјењују, помажу у смањењу ризика од навикавања код млађе дјеце и спречавају дигиталну зависност, која би се могла развити током адолесценције. Безбједна и надзирана употреба технологије обезбјеђује се присуством родитеља: дијелећи вријеме с дјететом, родитељи могу подстаћи дијалог и помоћи у обликовању наратива око тог искуства.

Вријеме које дјеца проводе пред екранима често је одузето од истраживања и симболичке игре. Симболичка игра је темељна активност за развој дјечјег мозга. То је и због тога што је њихов мозак природно предодређен за игру. Виртуелна игра може угрозити ову симболичку компетенцију, која почиње да се јавља око друге године, када дјеца почињу да показују способност да представе нешто што стоји умјесто нечег другог. Та способност се подстиче када се малој дјеци дозволи да, на примјер, рукују папирним књигама, јер им то помаже да информације садржане у тексту пренесу у стварни свијет и тако разумију двојну природу слика.

Поред свега што је до сада речено, родитељи морају бити свјесни да прекомјерна и неконтролисана употреба технологије може збунити дјечји осјећај за границу између стварности и виртуелности и изложити их виртуелним опасностима као што је сајбер-вршњачко насиље. Заиста, према подацима [48], 31 одсто малољетника било је жртва најмање једног таквог случаја током живота. Према [49], прегледање интернета излаже дјецу четирима главним категоријама ризика: ризицима садржаја, када су дјеца изложена материјалима доступним свим корисницима интернета без старосних ограничења; ризицима понашања, када су сама дјеца укључена у размјене међу вршњацима и испољавају непримјерено понашање; ризицима контакта, када дјеца могу постати жртве штетних онлајн ситуација; и потрошачким ризицима, који се односе на опасности скривене у апликацијама, као што су куповине унутар апликација.

У категорију ризика садржаја спадају материјали који подстичу мржњу, као што су слике или ријечи усмјерене против одређене религије, пола и слично, штетни садржаји, попут интернет превара или порнографских огласа, незаконити садржаји, односно кршење закона или друштвених норми, као и дезинформације.

Понашања која угрожавају дјечје понашање укључују мрзилачка, штетна, незаконита или проблематична дјеловања — попут размјене сексуалних порука или слика. У међувремену, ризици контакта односе се на појаве као што су сајбер-вршњачко насиље, односно насиље спроведено путем дигиталних уређаја, секстинг (sexting), односно слање сексуалних порука или слика, и сексторзија (sextortion), односно сексуална изнуда.

На крају, ризици који се тичу приватности, здравља и благостања спадају у раније дефинисану категорију потрошачких ризика. Иако родитељи често дигитална окружења и одређене уређаје сматрају безбједним, они нису увијек сигурни или функционални контексти и алати. Као што смо видјели, поред могућности које пружају, они дјецу излажу ризицима и спречавају их да себе доживе у свијету као друштвена бића, ограничавајући директне интеракције с окружењем, иако родитељи ту одлуку често доживљавају као дилему.

Слободна игра и рана социјализација: могуће рјешење

Данашња дјеца живе у дубоком парадоксу: с једне стране, све више им се препушта да самостално користе дигиталне технологије, а с друге, њихова самосталност у игри и слободном кретању у окружењу стално опада. Они могу приступити готово неограниченој количини онлајн садржаја и информација, али је искуство изласка из куће како би се срели и играли с пријатељима током година постало све ријеђе. Несумњиво је да су нове могућности које пружају онлајн свијет и дигитални алати створиле подстицајне и обогаћујуће прилике за одрастање у односу на прошлост. Дјеца су вјешта у руковању технолошким уређајима, али су истовремено млађа дјеца све усамљенија и презаштићена.

Она ријетко имају искуство ризичне игре, коју многи научници сматрају кључном за остваривање сопствених жеља и развој расуђивања и самосталности. По нашем мишљењу, зато је неопходно обезбиједити да дјеца наставе да истражују и експериментишу и у окружењу ван мреже, да се самостално крећу по својим насељима како би обновила однос са својом околином, развила осјећај припадности и заједнице и упуштала се у слободну игру с вршњацима.

Као што смо видјели, лишавање дјеце ове могућности може их изложити развојним ризицима, посебно неусвајању релационих правила и когнитивних алата који им омогућавају да успјешно управљају односима с вршњацима, носе се са сложеним ситуацијама из стварног живота проналазећи дјелотворне стратегије и изграде повјерење у сопствене способности. Без намјере да демонизујемо употребу технологије, сматрамо да је здрав баланс између онлајн и офлајн искустава од суштинског значаја. Интеракција с људима и свијетом искључиво кроз филтер екрана не омогућава дјеци да у пуној мјери искористе могућности које живот може да понуди, баш као што рана социјализација која се одвија искључиво или готово искључиво испред екрана, а ријетко изван куће, ограничава њихов развој. Тежња ка том балансу могла би бити нови изазов с којим суочавају родитељи, васпитачи и одрасли уопште.