Нова студија повезује загађени ваздух с Паркинсоновом болешћу

Повезаност са Паркинсоновом болешћу

Нова метаанализа научника са Универзитета у Кембриџу, у којој су прегледане деценије истраживања, указује на то да дугогодишње удисање загађеног ваздуха може повећати ризик од развоја Паркинсонове болести.

У студији, објављеној у часопису „Енвајронмент интернешенел“ (Environment International), анализирана су 42 претходна истраживања из Сјеверне Америке, Европе и Азије. То је до сада најобухватнији преглед који се бавио везом између дуготрајне изложености спољашњем загађењу ваздуха и неколико главних неуродегенеративних болести.

Најупечатљивији резултати односе се на Паркинсонову болест, која је била предмет 26 анализираних студија. Научници су утврдили да се за сваких пет микрограма по кубном метру повећања дуготрајне изложености честицама ПМ2,5 ризик од Паркинсонове болести повећава за приближно 10 одсто.

Изложеност крупнијим честицама ПМ10 повезана је са 18 одсто већим ризиком за сваких 15 микрограма повећања по кубном метру. У честице ПМ10 убрајају се полен, пољопривредна прашина, чађ, пепео и дим из дизелских мотора.

Ради поређења, истраживачи наводе да је просјечна концентрација честица ПМ2,5 уз саобраћајнице у центру Лондона 2023. године износила 10 микрограма по кубном метру.

Шта то значи за појединца?

Ови подаци не значе да ће свако ко удише загађен ваздух обољети од Паркинсонове болести, већ да се ризик статистички повећава. Индивидуални ризик и даље је релативно низак јер на развој болести утичу и други фактори, попут генетике, старости и исхране.

Ипак, с обзиром на то да су милиони људи свакодневно изложени загађењу, чак и скроман пораст ризика може на нивоу популације довести до значајног броја нових случајева.

При томе је важно истаћи да се на факторе попут старости и генетике не може утицати, док је загађење ваздуха у великој мјери под људском контролом.

„Како глобално оптерећење неуродегенеративним болестима расте, све је важније разумјети факторе ризика из животне средине на које можемо утицати“, навео је на Линкедину (LinkedIn) Аналан Наваратнам, клинички истраживач са Универзитета у Кембриџу.

„Наши налази потврђују да би побољшање квалитета ваздуха могло донијети користи које превазилазе здравље срца и дисајних путева, а могло би допринијети и стратегијама за смањење броја обољелих од Паркинсонове болести.“

## Мање јасна веза са другим болестима

Преглед ипак није донио само лоше вијести. Научници нису пронашли увјерљиве доказе да дуготрајна изложеност честицама ПМ2,5 или азот-диоксиду повећава ризик од мултипле склерозе.

Такође, није пронађена јасна веза између честица ПМ2,5 и болести моторних неурона, као што је амиотрофична латерална склероза (АЛС).

Истраживачи, међутим, напомињу да није било довољно студија за анализу — свега по три за мултиплу склерозу и болести моторних неурона — па је тешко донијети коначне закључке.

Наваратнам додаје да одређени налази, или њихов изостанак, „могу зависити од начина на који су саме студије биле осмишљене“.

„Хитно су нам потребна додатна истраживања на већим популацијама како бисмо испитали овај значајан јавноздравствени проблем“, поручио је Наваратнам.

Загађење као промјењиви фактор ризика

Један од највећих изазова у оваквим истраживањима јесте спор развој неуродегенеративних болести, који често траје деценијама. Људи се селе, нивои загађења се мијењају и тешко је прецизно процијенити нечију цјеложивотну изложеност.

Упркос томе, научници тврде да загађење ваздуха заслужује пажњу као један од ријетких фактора ризика за ове болести на који је могуће утицати.

„Ови налази допуњују све бројније и чвршће доказе о штетном утицају загађења ваздуха на здравље широм свијета — од широког спектра болести које погађају сваки орган до преране смрти“, рекла је епидемиолог Александра Тијен-Смит са Универзитета у Кембриџу.

Ово истраживање је, стога, још један подсјетник да чист ваздух не значи само ведро небо. Он би могао штитити и један од најважнијих органа у људском тијелу.