Када и како би могло нестати човјечанства?

Умјесто тога, истраживачи, климатолози, биолози и астрофичари сагледавају егзистенцијалне ризике кроз призму вјероватноће, историјских образаца и егзактних података, наводи Популар Мецханицс.

Здравље

Колико шољица кафе дневно је безбједно за здравље?

Ако посматрамо чисто биолошку и палеонтолошку историју, просјечан животни вијек једне врсте сисара на Земљи износи између један и два милиона година прије него што изумре или еволуира у нешто друго. Будући да је модерна људска врста Хомо сапиенс стара тек око 300.000 година, научници наглашавају да се налазимо у самом повоју свог биолошког вијека, али да смо развили технологије које тај вијек могу драстично скратити.

Истраживачи са Института за будућност човјечанства на Универзитету у Оксфорду процјењују да је вјероватноћа да људска врста изумре током 21. вијека чак један према шест. Ова статистика не заснива се на страху, већ на чињеници да смо у посљедњих сто година створили потпуно нове врсте пријетњи које у природи никада раније нису постојале.

Природни ризици су током историје већ доказали своју деструктивну моћ кроз пет великих масовних изумирања. Најстрашније међу њима, пермско-тријаско изумирање од прије 252 милиона година, обрисало је више од 70 одсто свих живих бића на планети. Главни кривац биле су масовне вулканске ерупције у Сибиру које су ослободиле огромне количине угљен-диоксида, закиселиле океане и довеле до потпуног колапса екосистема.

Сцена

Оливера Катарина посљедње дане провела заборављена од свих: Продавала ствари да преживи

Научници упозоравају да модерне климатске промјене и сагоријевање фосилних горива пумпају угљеник у атмосферу брзином која је у неким аспектима чак и бржа од оне током пермског изумирања. Ако се тај тренд настави, нећемо само свједочити топлијем времену, већ потенцијалном нарушавању стабилности океана и атмосфере, што би пољопривреду и одржање људске популације учинило немогућим.

Поред климе, природне пријетње укључују ударе великих астероида и ерупције супервулкана попут оног испод парка Јелоустоун. Ипак, астрономи данас успјешно прате већину великих објеката у свемиру, док се ерупције супервулкана дешавају изузетно ријетко, на сваких неколико десетина хиљада година, што природне ризике чини знатно мање вјероватним узроком нашег брзог краја у поређењу са опасностима које саме стварамо.

Највећу бригу научне заједнице данас изазивају антропогени ризици, односно опасности произашле из људске технологије. Откриће нуклеарног оружја у двадесетом вијеку било је први тренутак у историји када је човјечанство у руке добило моћ да уништи сопствену цивилизацију. Ризик од нуклеарног рата не лежи само у самим експлозијама, већ у нуклеарној зими која би услиједила, гдје би чађ у стратосфери блокирала сунчеву свјетлост и изазвала глобалну глад.

Друштво

Да ли ће данас бити кише? Ево шта каже прогноза

У 21. вијеку синтетичка биологија и биотехнологија преузимају примат као једне од најопаснијих пријетњи. Развој генетике омогућава стварање патогена који могу бити знатно смртоноснији и заразнији од било ког природног вируса. Било да је ријеч о случајном цурењу из лабораторије или намјерној злоупотреби, синтетичка пандемија представља ризик за који глобални здравствени системи немају спреман одговор.

Такође, неконтролисани развој вјештачке опште интелигенције представља посебну филозофску и научну енигму. Истраживачи се не плаше злонамјерне машине из научне фантастике, већ сценарија у ком изузетно способан интелигентан систем добије циљеве који нису савршено усклађени са људским опстанком. У том случају, човјечанство би могло бити уклоњено просто као препрека у остваривању неког другог задатка те интелигенције.

Када се сви ови фактори споје, научници долазе до концепта такозваног Великог филтера, који покушава да одговори на чувени Фермијев парадокс и питање зашто још увијек нисмо пронашли трагове ванземаљских цивилизација у свемиру. Једно од најприхваћенијих објашњења јесте да свака цивилизација, чим достигне високи ниво технолошког развоја, неумитно ствара алате којима на крају уништи саму себе прије него што успије да насели друге звијезде.

Ауто-мото

Колико далеко камера за брзину може да вас сними?

На крају, научници наглашавају да до изумирања вјероватно неће довести само један усамљени догађај, већ ланчана реакција. Еколошки притисци и несташица ресурса могу изазвати политичку нестабилност, што даље повећава ризик од ратова и употребе напредних оружја, због чега је разумијевање и спречавање ових каскадних ризика кључни задатак за опстанак наше врсте.

(Телеграф Наука)