Како се правилно сијече бадњак?

Бадњак је младо храстово или церово дрво, које се на Бадњи дан ујутро рано сијече и доноси пред кућу, да би га домаћин у свој дом унио тек увече, заједно са сламом и печеницом.

Ово дрво симболише дрво које су пастири донијели и које је праведни Јосиф заложио у хладној пећини, када се Христос родио. Међутим, како празници представљају нарушавање природног тока времена, бадњак истовремено наговјештава и дрво крста Христовог. Обичај је да се по бадњак иде рано, прије изласка сунца, када домаћин са синовима или унуцима одлази у шуму.

Бира се обично младо, право и здраво стабло церовог или храстовог дрвета, које треба да буде толико да га домаћин на рамену може донијети кући. У сјечу бадњака иде се у тишини, а домаћин одлази изван видокруга комшија, пролазника и познаника, који би могли да донесу лошу срећу.

Када се одабере одговарајуће дрво, треба се окренути ка истоку, прекрстити се три пута, поменувши Бога, своју славу и сутрашњи празник. Дрво се такође сијече на посебан начин. Како налаже народно вјеровање, потребно је засјећи га сјекиром укосо и то са источне стране. Бадњак се сијече са три снажна ударца, а оно што сјекира не посијече, довршава се ломљењем и увртањем, односно сукањем, како се то у појединим дијеловима Србије назива.

Пожељно је да сваки бадњак има један такав дио, који се често назива брадом. Приликом сјече се води рачуна да бадњак падне директно на земљу, јер је лош знак да се заустави на некоме дрвету. У неким дијеловима земље, обичај је да се остави нешто, на мјесту на којем је некад стајало стабло.

Тако се, у Шумадији, на пањ оставља половина погаче, док се друга половина поједе при повратку кући, док се у неким дијеловима источне Србије и Косова, око бадњака обавија мушка кошуља. Након сјече бадњака, прекида се тишина и одлази се кући уз празничну пјесму. У божићним пјесмама се Божић појављује као јунак на коњу који радосно стиже и главни је гост на богатој породичној вечери.

Ватра која се појављује спаљивањем бадњака би требало да нам помогне и донесе плодност, а обичај је да се ватра не распирује дувањем. У појединим мјестима, дио пепела који је настао од бадњака се чува да би га помијешаног са водом пили против главобоље.