Да ли је гријех носити крст у ушима као минђушу

То нарочито долази до изражаја када се нађе на мјесту које се уобичајено повезује са накитом.

Може ли, онда, крст са ликом распетог Христа да се носи у уху као минђуша ако га особа не доживљава као украс, већ га носи из искрене вере и страхопоштовања? То је занимало вјерника Владислава, који се обратио јереју Виктору Никишову са питањем да ли је такав поступак у складу са православним предањем.

Владислав је желио да зна и да ли би могао да изазове саблазан код других вјерника, иако му намјера није да на било који начин покаже непоштовање према светињи.

Крст са ликом распетог Христа је светиња

"Са становишта православног предања, носити крст са ликом распетог Христа у уху, као минђушу, није допуштено", навео је јереј Виктор Никишов, преноси портал "фома.ру".

Он објашњава да ни искрено страхопоштовање према крсту не мијења чињеницу да такав поступак може бити непримјерен. Важно је и како такав призор дјелује на друге људе, јер може изазвати саблазан или недоумицу.

Крст са ликом распетог Господа није обичан знак нити украс. Он је велика хришћанска светиња и подсјећа на Голготу, Христово страдање и смрт за гријехе цијелога свијета. Зато однос према њему треба да буде испуњен нарочитим страхопоштовањем.

У православном животу посебно мјесто има крстић који вјерник прима приликом крштења. Он се носи око врата, на грудима, испод одјеће и ближе срцу.

Према ријечима јереја Виктора Никишова, ношење крста у уху није дио православног предања. Он наводи да је такав обичај дошао из западне омладинске субкултуре и да нема упориште у православном животу.

Додатни проблем види у самој природи минђуше, која је украс и део спољашњег изгледа. Када се крст са ликом распетог Христа стави на мјесто уобичајено намијењено накиту, светиња се споља може доживјети као украс, без обзира на намјеру особе која га носи.

"Чак и ако је у вашој унутрашњости све чисто, споља ће то изгледати управо као украс", наводи отац Виктор.

Такав призор код других људи може изазвати запрепашћење или утисак да се према светињи не поступа са дужним поштовањем.

Владислав је питао и да ли би било прихватљивије носити обичан крстић у уху, без лика распетог Христа.

Уколико неко жели да минђушом изрази припадност хришћанској вјери, отац Виктор каже да би могао да изабере неки други симбол који нема исто свето значење. Као примјер помиње скроман крстић без лика распетог Христа.

Ипак, ни такав избор, према његовим ријечима, не би прошао без питања и недоумица.

"Али чак и обичан крстић у уху изазваће питања", закључује јереј Виктор Никишов.

Његов одговор указује на то да однос према светињи не зависи само од личне намјере. Важно је и како се према њој поступа и какав утисак такав поступак може оставити на друге. Зато су, уз вјеру и страхопоштовање, важни и црквени такт, обзир према ближњима и чување достојанства светиње.