Све више доказа да ХПВ утиче и на мушко репродуктивно здравље

Захваљујући скринингу и вакцинацији, та веза постала је једно од најпрепознатљивијих упозорења за јавно здравље. Међутим, такав фокус има и своју цијену, јер се ХПВ се и даље доживљава као “женски проблем”, док се посљедице инфекције код мушкараца често занемарују или своде на њихову улогу преносиоца вируса.

Све више научних доказа, међутим, указује на то да је таква слика непотпуна и да ХПВ може да има директан утицај и на мушко репродуктивно здравље. Ријеч је о најчешћој полно преносивој вирусној инфекцији на свијету – процјењује се да ће се током живота заразити више од 90 одсто сексуално активних мушкараца и око 80 одсто жена. Већина инфекција пролази без симптома и спонтано се повлачи, често и без знања заражене особе, а управо та “тишина” доприноси ширењу вируса и потцењивању његових дугорочних посљедица.

Осим гениталних брадавица и карцинома повезаних са високоризичним типовима ХПВ-а, попут рака пениса, ануса и усне дупље, посљедњих година све више пажње привлачи питање могуће улоге вируса у мушкој неплодности. Неплодност без јасног узрока представља све већи проблем: око 15 одсто парова има потешкоће са зачећем, а узрок се у приближно половини случајева налази на страни мушкарца. Посебно забрињава податак да се у великом броју случајева смањења квалитета сперматозоида не може јасно утврдити узрок, преноси Miss7zdrava.24sata.hr.

Научна истраживања показала су да ХПВ може да се пронађе у сперми и веже за површину сперматозоида. Иако основни параметри спермограма често остају уредни, вирус може да утиче на суптилне, али биолошки важне процесе кључне за оплодњу.

Шта доносе студије?

У једној опсежној студији објављеној 2024. године у часопису Фронтиерс ин Cellular and Инфецтион Microbiology, аргентински истраживачи анализирали су узорке сперме више од 200 мушкараца. Код оних заражених високоризичним типовима ХПВ-а, нарочито ХПВ-16, уочен је већи удио мртвих сперматозоида и израженији оксидативни стрес – механизам који може да оштети ДНК сперматозоида и смањи шансе за успјешну оплодњу.

Занимљиво је и то да су у сперми заражених мушкараца забиљежени нижи нивои упалних маркера, што сугерише да вирус може да д‌јелује “тихо”, без класичних знакова инфекције, али уз ћелијска оштећења која не открива рутинска дијагностика. Поједина истраживања повезују присуство ХПВ-а у сперми и са већим ризиком од раних спонтаних побачаја, вјероватно због утицаја вируса на рани развој ембриона.

У том контексту, ХПВ вакцина добија ново значење. Иако није терапија за постојећу инфекцију, постоје индиције да вакцинација може да помогне имунолошком систему у бржем уклањању вируса. Код вакцинисаних мушкараца забиљежена је боља покретљивост сперматозоида, као и већа вјероватноћа успјешног зачећа.