Војислав Савић: Трећа срећа

Од како се појавила вијест да је у Загребу усвојена резолуција о неопходности трећег, хрватског ентитета у БиХ, мени је у глави само једна пјесма – нумера „Ситна киша роси“ шумадијског Спрингстина, Радише Урошевића, али она верзија коју пјева Радош Бајић у филму „Трећа срећа“. И то без икакве везе са темом, разлози су много баналнији.

„Пролази ми младост,

не долази срећа,

нећу да се предам,

на реду је трећа.“

За ту асоцијацију је заслужна једна група људи која има обичај да од сваког феномена направи симулакрум – да узму неки појам, одвоје га од стварности, изврну га наопачке, па он потом постане сврха сам себи и живи живот потпуно одвојен од своје изворне форме. Тако је и ово „на реду је трећа“ искориштено за потребе још једне од бројних теревенки у којима пиво или шприцер испуњавају своју улогу социјалног љепила за све присутне.

Међутим, да не интимизирамо превише јавни простор, вратимо се теми. Трећи ентитет није нова ствар, нити је сада први пут споменут у јавности. Та идеја левитира већ годинама и стидљиво се појављивала код увијек „умјереног“ руководства ХДЗ-а у БиХ. Подсјећања ради, на почетку грађанског рата у БиХ постојале су четири територијалне јединице: Република Српска, Република БиХ, Хрватска Република Херцег-Босна и Аутономна покрајина Западна Босна, под контролом чувеног Фикрета Абдића Бабе. У међувремену, Хрвати и Бошњаци су склопили договор, Херцег-Босна је утопљена у Федерацију БиХ, олакшавши тако обрачун са Србима и сматрајући да ће се рат лакше привести крају. У том пакету страдала је и Абдићева парадржава. Потом је дошао Дејтон и даље знамо шта се десило.

Разлози због којих су Хрвати у БиХ пристали да се развласте и удруже са Бошњацима преобимни су да бисмо их сада отварали, али чињеница је да су дио свог суверенитета унијели у ФБиХ потписивањем Вашингтонског споразума 1994. године. У међувремену, без јасног механизма заштите националног интереса, дошло је до значајног погоршања односа између Хрвата и Бошњака у Федерацији, а кулминација је наступила са Жељком Комшићем и његовом узурпацијом мјеста хрватског члана Предсједништва.

Са друге стране, Република Српска може са мирне дистанце посматрати овај проблем. Права загарантована Дејтоном се не могу изгубити, а једино што се може десити јесте да се дио отетих надлежности врати назад у руке ентитета. Чак и ова мапа која се појавила у Загребу показује да је Република Српска нетакнута. Јасно им је да би сваки покушај интервенције у права Срба у БиХ значио стварање још једног непријатеља. Када је ријеч о унутрашњој политици у Српској, политичке аналфабете то посматрају на нивоу дневне политике, покушавајући да протуре тезу како садашња власт помаже стварање трећег ентитета.

Подсјетио бих да је Радован Караџић, тадашњи предсједник Републике Српске, говорио како би идеално рјешење било да у БиХ имамо три национална ентитета, како би БиХ више личила на конфедерацију него на федерацију са елементима конфедерације, каква је сада. Уз то, Република Српска је годинама трпјела притиске какве хрватски, а камоли бошњачки политичари не могу ни замислити – личне и колективне санкције, смјене функционера, насиље високих представника, судске процесе, међународне притиске, медијску сатанизацију и шта све не. Своју цијену смо платили – и преживјели.

Оно што представља значајну промјену у односу на досадашњу праксу – и због чега је Сарајево тако бурно реаговало на овај скуп – јесте то што Хрватска до сада није гласно спомињала идеју о трећем ентитету. Начелно су заговарали да Хрвати добију своја права, али без већих интервенција у сам систем у БиХ. Ово је први пут да је из Загреба дошла недвосмислена порука и став о трећем ентитету, иако не став државе, наравно, али ипак са референтне адресе. Иван Пепић, један од протагониста овог догађаја, већ годинама пише о томе – и у академским и у медијским круговима. На скупу је био и Џејмс Карафано, један од најпрепознатљивијих лидера Херитиџ фондације, веома блиске Трампу и тренутно веома утицајне организације у Вашингтону. Чак бих се усудио рећи да су Иван Пепић и његове колеге направили значајнији искорак у медијској дестигматизацији теме трећег ентитета у хрватском јавном простору него ХДЗ БиХ.

Хистерија у Сарајеву, с једне стране, и равнодушност у Бањалуци, с друге, довољно говоре о позицијама обје адресе према овом питању. Нажалост, сарајевски политичари су три деценије доводили своје грађане у заблуду да им је цијела БиХ поклоњена на тањиру, да је то држава стара хиљаду година и да је само питање времена када ћемо сви преко ноћи постати Босанци.

Буђење из тог сна биће веома болно и трауматично отрежњење, али дугорочно исцељујуће за будуће функционисање БиХ. Што се више бошњачки политичари буду бусали у прса и говорили „држава Босна“, то ће мање бити БиХ. Што се прије окрену дијалогу са друга два народа, то ће шанса за опстанак какве-такве Босне и Херцеговине бити већа.

Да се опет вратимо Радиши Урошевићу, на самом крају овог скромног погледа, и да стиховима из пјесме „Улоге смо променили“ оставимо простор за контемплацију онима који желе да мисле:

„Да су тебе други желели и хтели,

волела си мени да се хвалиш често,

тек сада тебе твоја душа боли,

кад си дошла ти на моје место.“