Црква упозорава да један обичај вријеђа успомену на покојника: Нема везе са православљем

Када изгубите некога кога волите, све што радите у тим тренуцима има једну жељу - да покојнику искажете поштовање и да му посљедњи пут одате љубав. Управо зато су сахране у нашем народу испуњене обичајима које смо насљедили од родитеља и предака, често не постављајући питање шта они заиста значе.

И док су неки од тих обичаја дубоко укоријењени у православној традицији, други су се с временом толико одомаћили да их многи сматрају обавезним, иако са учењем Цркве имају врло мало заједничког.

Један од њих, према ставу Српске православне цркве, може да представља озбиљно одступање од суштине хришћанског испраћаја покојника.

Када се сахрана претвори у гозбу

Према црквеном учењу, најважнији дио сахране јесу опело, молитва, паљење свијећа, жито и помен. То су тренуци у којима се породица и пријатељи моле за покој душе преминулог и за опроштај његових гријехова.

Међутим, у многим крајевима Србије и даље је присутан обичај припремања веома богате трпезе са великим количинама хране и пића.

Када се, након сахране, окупљање претвори у раскошну гозбу, а поједини гости претјерају у јелу и пићу, губи се смисао самог догађаја. Према црквеном ставу, такво понашање сматра се недоличним и грешним, јер тренутак туге и молитве претвара у нешто што нема везе са достојанственим сјећањем на покојника.

Шта је за Цркву заиста важно

Дужност вјерника јесте да се покојних сјећају кроз молитву, парастосе, паљење свијећа и одржавање гробова.

Много је важније, према црквеном учењу, учинити добро дјело за покој душе - помоћи сиромашнима, дати прилог цркви, болници или хуманитарној установи - него трошити велике суме новца на ствари које нису суштина православног обичаја.

У том смислу, пажња се усмјерава на духовни, а не на спољашњи аспект опроштаја.

Поред богатих трпеза, Црква скреће пажњу и на друге обичаје који могу да оптерете породицу у тренуцима туге.

Куповина скупих вјенаца, подизање раскошних гробница и организовање великих гозби често изискују озбиљне трошкове, иако нису оно што се сматра најважнијим у хришћанском испраћају.

Суштина није у томе колико ће сахрана изгледати импресивно, већ колико ће бити прожета молитвом, поштовањем и сјећањем.

Обичаји који нису дио црквене традиције

У појединим крајевима и даље се практикују различити народни обичаји, попут клања такозваног "душног брава" за четрдесетодневни помен.

Иако су такве праксе дубоко укоријењене у појединим породицама, оне не спадају у званичне црквене обичаје.

Црква наглашава да су за парастос довољни молитва, освећено жито, свијеће и достојанствено окупљање породице.

Сјећање које има истински смисао

Када изгубите вољену особу, природно је да желите да учините све што можете у њену част. Ипак, према православном учењу, највредније што можете дати покојнику нису раскош, обиље хране или скупи украси, већ искрена молитва и добра дјела.

У томе се, према Цркви, налази прави смисао сјећања - у тишини, поштовању и вјери да љубав према онима који су отишли не престаје, преноси Курир