Данас је Огњена Марија: Зашто се не ради ни у кући ни у врту?

Према ријечима Саше Срећковића, етнолога и музејског савјетника Етнографског музеја, Огњена Марија заузима посебно мјесто у народном календару јер представља спој хришћанског празника и много старијих слојева народне културе.

„У традиционалној култури Србије празници нису били само вјерски датуми, већ и оријентири који су уређивали свакодневни живот. Огњена Марија је један од дана када се кроз забране, обичаје и предања најбоље види како је народ разумио природне појаве и настојао да живи у складу с њима. Ватра, гром и олуја нису схватани само као природне силе, већ и као појаве које захтијевају поштовање и опрез“, истиче Срећковић.

Он додаје да се због тога на Огњену Марију није радило ни у кући ни у пољу. У народу је остала позната изрека да се тог дана не смије „ни конац у иглу удјенути“, јер се вјеровало да би непоштовање празника могло призвати ватру, гром или другу несрећу. Према народном предању, Света Марина кажњава огњем оне који наруше празнични мир, због чега је и добила назив Огњена.

Срећковић објашњава да су ова вјеровања била начин да заједница сачува равнотежу с природом, али и да одреди дане одмора у вријеме највећих љетњих жега и честих невремена.

За овај празник везују се и бројни други обичаји. Вјеровало се да тог дана треба избјегавати купање у ријекама, језерима и другим великим водама, јер су се памтили случајеви утапања управо крајем јула. Празник је био посвећен и женама, које су тог дана одмарале од кућних послова, док се у појединим крајевима задржао обичај да дјевојка поклони огледалце момку који јој је драг, вјерујући да ће је он гледати као свој најљепши одраз

„Овај и слични празници свједоче о вриједностима, искуствима и знању које су генерације оставиле својим потомцима. Разумијевајући такве обичаје, боље разумијемо и историју сопственог народа“, закључује Саша Срећковић.

(Tелеграф)