Међународни дан матерњег језика: "Срцем за ћирилицу"

"Данас на Филолошком факултету обиљежавамо дан матерњег језика, који се иначе сваке године обиљежаван 21. Фебруара. Наравно и у протеклим годинама, ми смо имали пригодне свечаности, поводом дана матерњег језика, али ове године настојали смо да то дигнемо на један виши ниво, па смо у сарадњи са Музејом Републике Српске приредили, односно преузели њихову изложбу која је посвећена ћирилици", рекла је Биљана Бабић, декан Филолошког факултета.

Његовање културе језика значи његовање укупне националне културе и идентитета, поручује струка. У времену убрзане комуникације, друштвених мрежа и дигиталног окружења, писменост и очување језика суочени су са бројним изазовима.

"Живјети у једном језику, значи припадати одређеној култури, развијати се у тој култури, а онда би подразумијевало да у савременом свијету у којем живимо ми ту културу и његујемо", каже Миланка Бабић професор на катедри за србистику Филозофског факултета Универзитета у Источном Сарајеву.

Дужност свих нас је да достојно обиљежавамо овакве датуме и да сачувамо тековине цивилизације које су нам преци оставили у аманет, истичу из Музеја Републике Српске.

"У питању је изложба најбољих калиграфских радова и рукописа из пројекта “Срце пише ћирилицу” Музеја Републике Српске. Отварамо данас у галерији “Ђура Јакшић” Филолошког факултета Универзитета у Бањалуци, рекла је Тамара Лукач Лазаревић, аутор пројекта “Срце пише ћирилицу”.

На младима свијет остаје кажу, а примјер тога су млади дипломци Филолошког факултета. Поручују да је важно правилно преносити знање још од школских клупа, да интересовање међу дјецом постоји, али да је на професорима да га његују и усмјере на прави начин.

"Овдје смо се окупили да прославимо језик наравно, да очувамо традицију, да пренесмо са кољена на кољено, јер то јесте наш задатак. Исидора Секулић је лијепо рекла “човјек је језик”, а да би човјек писао, да би човјек мислио, да би човјек ћутао на крају дана треба му језик", каже Марија Васић, дипл. професор српског језика и књижевности.

Језик и писмо нису само дио прошлости, већ жива веза међу генерацијама. Колико ћемо их сачувати зависи од тога колико их будемо користили, учили и поштовали у свакодневном животу. Управо у тој одговорности лежи снага једног народа да своју културну баштину сачува и у времену брзих промјена.