Са генералом сам дијелио тањир, кашику и живот: Зрнић открива какав је човјек био Младић

Ово у разговору за "Новости", послије давања 40 дана од смрти генерала Младића, прича Зоран Зрнић, његова вјерна пратња у рату, у најтежим тренуцима, који је уз свог "шефа", како га је од првог заједничког дана звао, остао и по његовој смрти.

Човјек у црном одијелу са црвеном беретком на глави, који је допратио генералово тијело у ковчегу из Холандије да буде сахрањено у Београду.

Генералова стијена. Бивши војник, који је од 1992. до 1997. године бринуо о безбједности команданта Војске Републике Српске. Неко је недавно написао "ако је Пухало (Бранислав) био генералово десно око, Зрна је био лијево". Озбиљан, одан, опрезан, а види се одмах срца меканог као душа.

"За мене је он био врх свих врхова. Може да прича ко шта хоће, али генерал Младић је невин човјек - рече Зрнић и онда заћута. Застаде му кнедла у грлу. Нарасте чини се као глобус. Усне стиснуте, ако их растави, зајаукаће. Лице се зацрвенило, а очи само што не заплачу. Гледају у прошлост. Једна суза се омаче. Тешка као олово. Војничка. Брзо је обриса.

Није срамота заплакати за јунаком. Имао је Зоран Зрнић од кога то да научи. И генерал Младић је плакао за својим погинулим војницима и страдалим старјешинама српске војске. И сам каже, гледао га је више пута у рату како плаче на сахранама.

Тишина цијели минут. Срце ојача, снага се врати, ријечи кренуше и генералов Зрна настави причу:

"На њему су се само сломила туђа дјела. На његовом мјесту у затвору су неки други требали да буду, а он са својом породицом. Жао ми је што је живот окончао на овакав начин. Тај Хашки трибунал какву год да је пресуду донио, требао је да другачије одреагује и дозволи му да умре у својој земљи. Можда то нећу доживјети, али сигуран сам да ће доћи вријеме и да ће се доказати истина, ко је био и какав је био генерал Младић".

Република Српска

Додик: Да ли ћу бити премијер зависи од мојих људи

Зрнић напомиње да је командант српске војске осуђен оног момента када је подигнута оптужница:

"Некога је требало осудити и они су изабрали њега, иако ни на који начин није крив. То се види и у изјавама појединих особа из трибунала, који сада причају да је генерал Младић осуђен без иједног доказа. Ниједан писани траг, ниједна команда, ниједан снимак, ниједан свједок се није нашао који је могао да оптужи, да је генерал Младић наредио да се негдје неки цивил убије, да се малтретира, мучи и убије неки заробљеник. Мени у Хагу нису дали да свједочим, али и да сам свједочио, чини ми се да се ништа не би промијенило. Понекад размишљам, можда смо као народ ставили неки гријех на себе због свега учињеног команданту Младићу. Увијек смо кроз историју наше војсковође и владаре трпали под земљу. Све смо ми то сада могли другачије и паметније, да заштитимо како-тако те наше људе, као што су урадили Хрвати и Муслимани.

Зрнић каже да када год генерала Ратка Младића спомиње, мора да устане и прекрсти се.

"Тешко га је описати у пар ријечи. Велики човјек, који је у сваком моменту знао шта треба да ради. Био је изузетно строг, али га је красила људскост, праведан однос према војсци и народу. Волио је да буде са народом, да обилази села. Кога год сретнемо успут, он каже повези. Знали смо по пет, шест људи да потрпамо у онај комби и возимо. А он са њима крене причу како живе, имају ли хране, обилази ли их војска. Кренемо на сједницу на Пале, он нас заустави у Жљебовима, јер људи купе сијено и каже, "хајде војско да помогнемо народу", и ми изађемо сви и покупимо сијено. Онда народ ко народ свашта пита, па хоћете ли ракије, доноси сира, кајмака, млијека, меда. Он никада те поклоне није себи узимао, већ их одмах неком другом да", прича Зрнић.

У пратњу генерала Младића регрутован је у мају 1992. године након што је рањен у војној колони у Добровољачкој улици у Сарајеву.

Република Српска

Вучић са Додиком: Хвала за све ове године што смо се борили за Србију и Српску

Размијенили су нас и пребацили на Хан Пијесак у Црну Ријеку. Послије 15 дана зове ме командант јединице и каже јеси ли спреман за један задатак јако сложен, опасан и одговоран. Ти и Пухало треба да идете и примите дужност пратилаца команданта Војске Републике Српске генерала Ратка Младића. Ја одмахнем руком због свега што сам прошао у Добровољачкој, јер смо тада у команди чували генерала Милутина Кукањца (тада команданта Друге војне области), и из топа кажем, "доста ми је више генерала, један ми је замало дошао главе, а сада треба и други да ми дође". Каже он, немој тако, у Младића се нећеш разочарати - присјећа се генералов пратилац.

Истог дана су отишли у Лукавицу и примили дужност.

У једном моменту нешто залупа у згради гдје смо били смјештени, изађемо из соба, а генерал улази, обрве му смркнуте, дошао са преговора о извлачењу касарне "Маршал Тито" у Сарајеву. Пита јесмо ли ми задужени за његово обезбјеђење и каже: "Знате шта вам је чинити".

"Видјело се одмах да је то прави официр, човјек који зна да разговара. Прије него што ће ући, чуо сам како испред галами на војску: "Шта ћете ви ту, хоћете да падне граната и да вас побије све!" Видио сам да је одговоран човјек, који брине о свему. И тако је кренуло наших наредних пет година", прича Зрнић.

Генерал Младић је два пута рањен у рату, на Крушеву код Олова и на Бихаћу и оба пута Зрнић није био уз њега, јер га је слао на задатке, да поведе групу у непријатељску позадину.

"На Бихаћу је такву срећу имао. Пала је граната, гелер је прво ударио у земљу, а онда њега у врат са леђа и то пљоштимице. Ухватио се за врат и неко му пришао и каже: "Крварите генерале". Послије је носио завој, није била озбиљна повреда. Он је тај гелер чувао. Ми смо га касније гледали, ивица му је била оштра као жилет, да га је том страном ударио, пресјекао би му врат комплетно", каже генералов пратилац.

У ослобађање Трнова кренули су пјешке.

"Обавјештавају га да изгледа у Трнову нема нико, а он каже: "Па што не улазите онда? Хајдемо ми." И кренемо он, возач и нас тројица главним путем пјешке за возилом. Уђемо у Трново, сабласно, нигдје никога. Уђемо у једну зграду, сва врата станова отворена. Уђемо у неку кућу, стоји млијеко на шпорету кипи. Склонимо га и кренемо према излазу из града и ка мјесту гдје је њихова команда. Кад тамо ка нама се спушта "голф двојка". Ми одмах став за гађање, човјек отвара врата, упозоравамо га да дигне руке, он изађе и видимо униформа Армије БиХ. Претресемо га, чакијица у џепу, каже да је Асим Зулић и да је пошао по патике. Какве патике, знаш ли да је Трново заузето. Није имао такву информацију. Рекао нам је да је помоћник командира станице полиције, везали смо га лисицама, а већ је и наша војска улазила у град. Предали смо га служби безбједности на испитивање и послије је размијењен за неке наше породице заробљене у Трнову. Знам да су га из генералове одбране звали да свједочи у Хагу, али није прихватио. Послије сам чуо да је умро", прича Зрнић.

Са генералом Младићем се растао 1997. године у Хан Пијеску.

"Отишао сам из службе, али нисам хтио да га оптерећујем, па сам му слагао разлог одласка. Био сам разочаран и погођен стварима, које су се дешавале око мене, окривили су ме, а нисам био крив. Хтио сам послије да му кажем у посјети у Хагу и опет је некако остало неречено. Пет пута сам му био у посјети. Први сусрет у Шевенингену, дошла нас четворица, а он гура колица на која је ставио сокове и храну да нас почасти и иде отуда ходником и ми чујемо псује им мајку натовску, "ви сте мој народ бомбардовали, сад ћете да видите шта је моја војска, сад да им кажем они ће за 15 минута заузети овај затвор". Они не разумију ништа. А ти чувари су га страшно вољели. Када смо одлазили рекао ми је: "Зрна, чувајте народ, чувајте Републику Српску, знате за шта смо се борили" , наставља са сјећањима Зрнић.

Каже да су се изгрлили, изљубили.

БиХ

Комшић одобрио 12.636 КМ за поправак лифта у згради у којој живи

"Онда он сједе и каже: "Хајде Зрна дај нам свима кафе, насијеци пршуте и сира да замезимо, а овамо сам нам припремио рижу и батаке у једној тепсији". И он кад тада почне да прича у девет ујутру не гаси се до пет поподне док траје посјета. Ми не можемо доћи до ријечи. Само говори, "сјећаш се овога", а ја немам појма, гдје ћу се сјетити, а он све зна, сваки детаљ. Такву меморију је имао да је то несхватљиво. Памтио је све људе, села, коте, имена свима", прича генералов пратилац.

Последњи пут су се видјели 31. јула ове године, неке четири недјеље прије генералове смрти.

"Нас двојица смо му дошли у посјету и кажу нам генерал није добро већ неколико дана. Сваки пут када смо долазили, ми смо га орасположили, реко тако ћемо и сада, да га мало подигнемо. На спрату нас дочекује стражар, који га је највише волио. Плаче човјек. Поздравља се и пита, "како сте Зрнићу", а ја не знам шта да кажем, стисло ме грло, хоћу да се угушим. Каже: "Јако ми је жао, али мислим да нећете моћи код генерала више од 20 минута". Улазимо, он у колицима. Када сам га видио, било ми је баш тешко. Он је подигао главу и насмијао ми се мало. Приђем, ухватим га за руку, а она ледена, као кад си нешто сад извадио из замрзивача. Загрлим га, питам како си шефе, а он је само могао главом да климне. Продужили нам још десет минута, ми му причамо ко га је све поздравио, ко му је све новац послао. За тих пола сата он није могао ријеч да проговори. Чим смо изашли позвао сам његовог сина Дарка и рекао да шеф уопште није добро. Који дан послије Дарко ми каже да је мало пропричао, а већ тада су му били искључили лијекове.

Република Српска

Минић: Двије деценије са екипом дијелим ловачке и животне приче

Био је под дозом седатива, који од човјека праве мртво тијело. Мени је на посјети дјеловао као дрогиран човјек и од тада је кренула сва та кампања да је на самрти и срце му више није издржало".

МИСИЈА "КОМАНДАНТ"

Када је генерал Младић преминуо Дарко Младић је позвао Зрнића и питао да ли би са њим и ћерком Аном ишао у Холандију по шефа.

"Реко, гдје ћеш ме то питати, ако треба идем пјешице. Каже он, "шта мислиш кога ћемо још повести" и ја предложим Ђорђа Марјановића, то је колега који заслужује да буде са мном у тој пратњи. Тај одлазак је у мом животу највећи догађај, који ће ми остати у памћењу. Када ти неко повјери такав задатак, назвао сам га мисија "командант". За породицу Младић ја сам увијек ту и они то знају. Шта год да им затреба, ја сам им на дохват руке и увијек сам им био на услузи у смислу обезбјеђења.

У ХАГУ ПОСТАО ПОТПУКОВНИК

Приликом посјете генералу у притвору у Шевенингену Ратко Младић је питао Зрнића. "који ти оно чин имаш", на шта му је он одговорио да је био и остао старији водник.

"Па могао би ти бити и потпуковник", рекао му је генерал, на шта је Зрнић казао да би могао бити и генерал.

"А то би ти могло бити пуно. Од данас си потпуковник ", додијелио му је официрски чин командант Младић.

ЗРНИЋЕ НИКО НЕ СМИЈЕ ДА ДИРА

Родитељи Зорана Зрнића су скоро цијели рат провели у Сарајеву у свом стану на Алипашином пољу, а саговорник каже да су Муслимани знали да им је син у обезбјеђењу Ратка Младића.

"Једном им је дошао комшија и рекао да је видио да су на списку за ликвидацију. Мама каже да су то вече сједјели и чекали када ће залупати уз степенице. Нису дошли. А испод њих је код зграде био затвор и свако вече су слушали крике и јауке како некога од Срба муче. Други или трећи дан послије дошао им је други комшија и каже видио сам списак ликвидације у мјесној заједници и код вас тамо пише "породицу Зрнић нико не смије да дира". Никада нисам сазнао ко је то наредио и ко их је спасио. Тата је радио у Врховном суду БиХ и имао је радну обавезу. Један дан 1994. године када се враћао са посла неким околним путем, пала је граната и његова колегиница је погинула, а он је тешко рањен. Тек послије тога крајем те године сам успио да их извучем из Сарајева", прича Зрнић.