Синиша Пепић: Догодине у Јерусалиму

Односи међу државама и народима ријетко настају преко ноћи. Граде се годинама, кроз политичко повјерење, заједничке интересе и способност да се у важним тренуцима препозна простор за сарадњу. Република Српска и Израел су у протеклом периоду изградили управо такав однос, а сада се све јасније отвара и његова економска димензија.

То је, по мом мишљењу, и најзанимљивији дио онога што се данас дешава у односима Републике Српске и Израела.

Отварање Канцеларије Привредне коморе Израела у Бањалуци, разговори о инвестицијама и недавна посјета Милорада Додика Израелу, током које су међу темама били трансфер технологије, пољопривреда и вјештачка интелигенција, показују прилично јасан правац. Политички односи који су грађени годинама постепено добијају економски садржај.

За Републику Српску је то вјероватно и најважнији дио односа са Израелом у наредном периоду.

Израел са десетак милиона становника у истраживање и развој улаже око 6,8 одсто БДП-а, највише међу земљама OECD-а. Његов високотехнолошки сектор је прошле године извезао око 85 милијарди долара и чинио 58 одсто укупног израелског извоза. Иза тих бројева стоји економија која је велики дио свог развоја изградила управо на ономе што нама недостаје: технологији, истраживању, капиталу и способности да релативно мало домаће тржиште повеже са свјетским.

Република Српска, са друге стране, има земљу, воду, енергију, природне ресурсе, индустријску традицију и људе. Питање је како те предности учинити продуктивнијим и скупљим.

Ту је Израел занимљив партнер.

У пољопривреди то значи технологију која са исте површине омогућава већу и сигурнију производњу. У управљању водом значи искуство земље која је недостатак једног од основних ресурса претворила у технолошку предност. У сајбер безбједности говоримо о области која више није само питање за ИТ сектор, него за банке, електроенергетику, институције и практично сваку озбиљну компанију. Вјештачка интелигенција, медицина и друге високотехнолошке области отварају простор који је још шири.

Не видим разлог да Република Српска у том односу буде само купац технологије.

Много је важније тражити моделе у којима ће наша предузећа бити партнери, добављачи или дио заједничке производње. Ако се израелско знање и капитал могу повезати са нашим ресурсима и производним капацитетима, онда сарадња добија потпуно другачију економску вриједност. Посебно ако тај однос нашим компанијама отвори тржишта до којих саме тешко долазе.

У томе је, по мом мишљењу, и суштина економске дипломатије мале економије. Не можете величином конкурисати великима, али можете бити бржи у препознавању интереса и паметнији у избору партнера.

Израел је добар примјер управо такве логике.

Недостатак воде није спријечио развој пољопривреде, него је произвео технологије управљања водом. Мало домаће тржиште није ограничило развој компанија, него их је од почетка усмјерило према свијету. Безбједносни изазови створили су индустрије које данас продају знање и технологију на глобалном тржишту.

Република Српска, наравно, не може и не треба да копира Израел. Али може да препозна шта од тог искуства одговара нашим потребама.

Зато је важно и то што односи више нису ограничени само на политички ниво. Канцеларија Привредне коморе Израела у Бањалуци ствара адресу преко које наши и израелски привредници могу непосредније да разговарају. Додикова посјета Израелу неколико дана касније тај процес је подигла на виши политички ниво и директно га повезала са технологијом, инвестицијама и привредом.

То је и један од резултата политике коју је актуелна власт Републике Српске према Израелу градила у претходном периоду. Однос није настао почетком септембра, нити се повјерење са израелским политичким и пословним круговима могло изградити за неколико састанака. Данас се, међутим, појављује могућност да се тај политички капитал много непосредније претвара у економски.

Управо због тога октобарски избори долазе у занимљивом тренутку.

Ако се данас разговара о трансферу технологије, инвестицијама, пољопривреди, вјештачкој интелигенцији и безбједности, онда је јасно да се ти послови не завршавају до краја кампање.

Инвестициони циклуси трају годинама, а озбиљан партнерски однос још дуже. У таквим околностима континуитет није апстрактан политички појам, него врло практично питање предвидљивости.

Слично сам писао и када је ријеч о финансијској стабилности Републике Српске. Када један модел прође кроз тежак период и отвори простор за сљедећу фазу, рационално је сачувати оно што даје резултат и на томе градити даље. Иста логика важи и у економској дипломатији.

Актуелне институције су отвориле овај канал са Израелом, изградиле политички однос и почеле да му дају привредну инфраструктуру. Економски ефекат тог посла неће се у пуној мјери видјети у септембру или октобру, него кроз пројекте који ће се реализовати наредних година. Управо зато је континуитет актуелне политике према Израелу важан и након октобра, када оно што је данас политички и институционално постављено треба претварати у инвестиције, технологију и нове послове.

Јеврејска реченица „Догодине у Јерусалиму“ има значење које је много дубље од било какве економске метафоре.

Али у нашем случају може послужити и као добар подсјетник на оно што би требало да буде сљедећа фаза односа Републике Српске и Израела.

Догодине у Јерусалиму.

По технологију.