Војислав Савић: Преображење

Тешки точкови универзума се котрљају и вријеме је да се укључи сепиа ефекат и да се алеје и паркови пресвуку у жуто и смеђе. Празник за који сам сентиментално везан јер сам одрастао у граду који га празнује као дан општине - а то је Преображење - ми је са временом постао један од омиљених дана у години. Овај православни празник је и у савршеној хармонији са природом, како народ каже “промијени се и вода и гора”, па би нас бабе и маме упозоравале да послије Преображења нема купања у води јер - не ваља се. Макар вани било 50 степени целзијуса. Не ваља се и тачка и то је неко мудрији од нас рекао.

За разлику од Лалићевог јула који је богат, издашан, који даје свима и свакоме, па се и човјек понаша раскалашно, узима и троши и што има и што нема, крај августа већ најављује долазак зреле јесени. Дани постају краћи, ноћи постану хладније, а облаци утроструче своје патроле по небу. Негдје сам прочитао да је крај августа као недеља пред школу. Увијек имаш осјећај да си нешто могао урадити боље, да си корисније могао искористити дан. А овако, од сутра све по старом, рано устајање и повратак у рутину. А рутина је највећи непријатељ промјене, која је неопходна и нама лично колико и природи.

Донијети одлуку, непоколебљиво одлучити да ће нешто бити, да ћеш нешто урадити, је дословно најтежа ствар на свијету. Често их доносимо олако, па се олако и изневјеримо, а из тог разочарања се враћамо назад у свој оклоп од рутине и свакодневнице, као корњача. Зато треба бити опрезан са одлукама. Не потежи мач ако га не мислиш употријебити.

У јесен се преко брда некако превали и њено величанство меланхолија, стање необјашњиве и неухватљиве туге за нечим што је прошло и не може бити враћено, нити се икада може поновити. То је опасна вода коју треба избјегавати. Јер из те воде се промјена не може направити, само вјечно руминирање и хватање сопственог репа.

Био сам на сахрани. Преминула је познаница и пријатељица коју је цијели град познавао, али посебно дио који се бави медијима, политиком, глумом и јавним животом. Отишла је, као и те цукићевске љетне кише, изненада и без најаве. Сахрана је окупила превише људи који су комуницирали погледима и сузама јер у таквим тренуцима ријечи немају много користи. Кроз коридоре тих погледа сузних очију моги су се прочитати стихови Џона Дона:

„Ниједан човјек није острво, сам по себи цјелина

сваки је човјек дио Континента, дио Земље

смрт ма ког човјека смањује мене

јер ја сам обухваћен Човјечанством

и зато никад не питај за ким звона звоне:

она звоне за тобом“

Сви смо ми помало умрли са њом, али она није, и не може док год има људи који је памте и воле, који ће чувати успомену о њој и свему ономе што им је представљала у животу.

Иако највише пате они који су били најближи особи која је преминула, са њом је ипак отишло и прегршт успомена, мисли, емоција које је имала и према осталим људима, и зато звона звоне за сваким од нас, појединачно, да са се преиспитамо и пресложимо ствари у животу, да организујемо приоритете у складу са својом унутрашњом структуром. Шта нам је наметнуто, шта смо сами понијели а не треба нам, шта држимо предуго и нећемо да пустимо иако руке крваре од конопаца, за све то треба снаге. Зато су одлуке тешке. Зато промјене изгледају немогуће.

Михољско љето су измислили ови што им тешко пада долазак јесени и повратак у рутину, преузимање одговорности за живот, за обавезе, па су некако навукли да један дио љета траје до Михољдана, не би ли га украли од јесени. Ако си довољно делузиван теби је љето читаву годину, не требају ти формална оправдања. Међутим, јесен долази, као и љето прије тога, а послије ње и зима и прољеће, и све се тако бескрајно смјењује и окреће, а на том васионском пропутовању не мораш преспавати сваку станицу.