Научници открили како вратити сјећања из д‌јетињства

Посматрање млађе верзије себе може пробудити детаљна сјећања из д‌јетињства, захваљујући вези мозга између перцепције тијела и памћења, ново је откриће које су представили научници са Универзитета Англија Раскин у Кембриџу.

Ако себе на екрану видимо у млађем, д‌јечјем облику, мозак почиње да реагује као да заиста припадамо том узрасту, што отвара приступ дубљим, давно потиснутим успоменама.

Овај експеримент наговјештава снажне нове начине досезања сјећања за која се некада мислило да су изгубљена у времену.

Истраживање, које је објављено у часопису "Scientific Reports", дијелу часописне групе "Натуре", прво је које показује да одрасли могу ефикасније допријети до раних сјећања након што привремено себе виде с д‌јечјом верзијом свог лица, преноси "ScienceDaily".

У овој студији учествовало је 50 одраслих особа. Сваки учесник посматрао је уживо видео приказ свог лица које је дигитално измијењено тако да изгледа млађе.

Покрети главе учесника и видео-приказ били су усклађени, што је створило илузију да је тај д‌јечји лик заправо њихов. Контролна група гледала је свој тренутни одрасли изглед.

Након тог искуства, сви су учествовали у интервјуу о аутобиографским сјећањима - тражено је да изнесу успомене из раног д‌јетињства.

Резултати су показали знатно бољу јасноћу и богатији опис догађаја код оних који су вид‌јели млађу верзију себе, у односу на контролну групу која је посматрала неизмијењеног, одраслог себе.

То указује да перцепција тијела, начин на који га видимо и доживљавамо, није само пратећи фактор, већ саставни дио процеса памћења.

Памћење као живо искуство тијела

Ово истраживање заснива се на принципима embodied cognition - идеји да су наше мисли, емоције и сјећања нераскидиво повезани с тијелом кроз које их доживљавамо.

Када мозак препозна тијело као "млађе", он може активирати неуронске мреже и сензорне обрасце карактеристичне за то доба живота.

Другим ријечима, враћање у своје "д‌јечје тијело" не буди само визуелна сјећања, већ и емоционалне тонове, мирисе, звукове и осјећаје који прате успомене из раног д‌јетињства.

То показује да наше памћење није само ментални архив, већ жива мрежа сензација и тјелесних трагова.

Будућност терапије памћења

Иако су резултати обећавајући, истраживачи упозоравају да је ефекат за сада привремен и да захтијева додатна испитивања.

У будућности би сличне технике, уз помоћ виртуелне стварности или персонализованих дигиталних аватара, могле да се користе у психотерапији и рехабилитацији памћења.

Замисливо је, на примјер, да особе које пате од трауматске амнезије или раних стадијума деменције, кроз контролисано "урањање" у млађе верзије себе, успију да поврате изгубљене дијелове личне историје - не само као слику, већ као искуство које поново постаје дио њиховог идентитета.

Главни аутор студије, др Уткарш Гупта, докторанд на АРУ, сада истраживач на Универзитету Сјеверне Дакоте, истакао је да, иако се сјећања на догађаје чине субјективним менталним чинима, мозгу су важни и тјелесни сигнали.

Тако враћање "тјелесних трагова" из периода д‌јетињства може да помогне у призивању старих, дубоко скривених сјећања.

Професорка Џејн Аспел, директорка Лабораторије за истраживање тијела и свијести на АРУ, додаје да су наша тјелесна свијест и идентитет у д‌јетињству били другачији и да враћање елемената тог идентитета може да олакша приступ успоменама из раних фаза живота.

Ово откриће отвара пут развоју будућих техника и интервенција које би могле помоћи особама са проблемима памћења, као на примјер, при враћању заборављених тренутака или опоравку успомена код стања као што су амнезија или други поремећаји памћења.