Велике бијеле ајкуле су страх и трепет океана, али предатори постају плијен

До сада је позната само једна врста која лови велике бијеле ајкуле — орке, или китови убице. Ово понашање је до сада забиљежено једино уз обале Јужне Африке, гдје орке преферирају лов на одрасле ајкуле, јер им пружају више хране.

Међутим, научници су посматрањем открили специјализовано јато орки у Калифорнијском заливу које напада младе ајкуле, преврће их и вади им јетру — орган изузетно богат енергијом — како би је подијелило међу члановима јата, саопштено је из „Фронтиерса“.

Специјализовано јато орки-ловаца на ајкуле у Калифорнијском заливу снимљено је камером како вјешто циља младе бијеле ајкуле. Ово јато, познато као Моктезумино јато, можда користи топлије воде које мијењају подручја мријешћења ајкула, како би ловило младе јединке које немају довољно искуства да побјегну као старије. Ова запажања указују да орке можда чешће лове бијеле ајкуле него што се мислило. Ипак, шира истраживања и прикупљање додатних података неопходни су за доношење чврстих закључака.

– Вјерујем да орке које једу еласмобранхије – ајкуле и раже – могу појести велику бијелу ајкулу било гдје, ако то пожеле. Ово понашање свједочи о напредној интелигенцији орки, стратешком размишљању и софистицираном друштвеном учењу, јер се технике лова преносе с генерације на генерацију унутар јата – рекао је морски биолог Ерик Хигера Ривас, директор пројекта у организацијама „Conexiones Terramar“ и „Пелагик Life“, и главни аутор чланка објављеног у журналу Фронтиерс ин марине сциенце.

Предатори постају плијен

Научници су током рутинског праћења орки посматрали два лова у којима су убијене три бијеле ајкуле. Ловови су детаљно забиљежени, а поједине орке идентификоване су по карактеристикама на њиховим леђним перајима.

Током првог лова, у августу 2020. године, пет орки је јурило младу бијелу ајкулу. Натјерале су је на површину и заједнички је преврнуле. На крају су је одвукле под воду и поново се појавиле с јетром ајкуле у устима. Убрзо након тога, урадиле су исто с другом младом ајкулом. Други лов, виђен у августу 2022. године, имао је сличан ток: пет орки преврнуло је младу бијелу ајкулу на леђа и избацило је на површину. Ајкула је крварила из шкрга, а њена јетра била је видљива. Орке су је појеле.

Кад се ајкула преврне, долази до стања познатог као тонична непокретност, које мијења њену свијест о околини и паралише је.

– Ово привремено стање чини ајкулу беспомоћном, што оркама омогућава да изваде њену хранљиво богату јетру и вјероватно поједу и друге органе, прије него што остатак тијела напусте – објаснио је Хигера.

На основу повреда на тијелима ајкула, научници сматрају да су орке можда развиле специјализовану технику за изазивање овог стања. То је лакше извести са мањим ајкулама, а мање искусне младе јединке представљају лакши плијен.

– Ово је први пут да видимо орке како више пута циљано нападају младе бијеле ајкуле. Одрасле бијеле ајкуле брзо реагују на орке ловце, потпуно напуштајући сезонска окупљалишта и не враћају се мјесецима. Али ове младе бијеле ајкуле можда су наивне у погледу орки. Још не знамо да ли су реакције бјекства бијелих ајкула инстинктивне или се морају научити – рекао је др Салвадор Јоргенсен са Државног универзитета Калифорније, коаутор чланка.

Након идентификације, утврђено је да је јато заправо Моктезумино јато, названо по истакнутом члану групе. Ово јато већ је виђано како лови раже, као и ајкуле бикове и ајкуле китове, па је могуће да су из тих искустава научиле како да савладају велике бијеле ајкуле.

Промјене у подручјима, промјене у исхрани?

Промјене у распрострањености великих бијелих ајкула у Пацифику могле су Моктезумином јату пружити нову прилику. Климатски догађаји попут Ел Ниња изгледа да су измјенили подручја мријешћења бијелих ајкула и повећали њихово присуство у Калифорнијском заливу, што значи да су изложеније овом јату, а свака нова генерација младих ајкула може постати сезонски плијен.

Ипак, ово су за сада само запажања. Научници планирају детаљно истраживање исхране ове популације орки, како би утврдили да ли оне редовно лове бијеле ајкуле или се фокусирају на младе јединке када су доступне.

– До сада смо посматрали само ово јато како једе еласмобранхије. Можда их има још. Прикупљање података о изузетном начину исхране орки у овом региону омогућиће нам да разумијемо гдје се налазе њихова кључна станишта, како бисмо могли створити заштићене зоне и примијенити планове управљања ради смањења утицаја човјека – рекла је др Франческа Панкалди из Интердисциплинарног центра за поморске науке Националног политехничког института, коауторка студије.

(Телеграф)