ДОЛАЗАК СРБА НА БАЛКАН – ПОЧЕТАК МИГРАЦИЈЕ СРБА НА БАЛКАН И УСПОСТАВЉАЊЕ ЊИХОВЕ ПРИСУТНОСТИ

У то су се вријеме, међутим, Словени већ били населили како на простору данашње Словачке, Моравске и Чешке у средњем Подунављу, тако и источно од Kарпата у данашњој Румунији и у сарадњи са својим сродницима Антима почели да упадају на подручја Римског царства којим је тада владао велики Јустинијан I (527–565).

Досељавање Срба на Балканско полуострво представља историјски процес у склопу ширег процеса досељавања Словена на просторе југоисточне Европе током 6. и 7. вијека. Најјачи замајац словенски упади на простор Балканског полуострва добијају тек са доласком Авара у Панонску низију 567. године. Од тада Словени наступају пратећи Аваре у њиховим рушилачким подухватима, који су довели до пада Сирмијума 582, Сингидунума (Београда) 584. и првих аварско-словенских опсада Солуна 584. и 586. године, упада у Далмацију 597, пропасти цjелокупног дунавског лимеса послије 602. године и незаустављивог напредовања освајача по Балканском полуострву. Одлучујућа фаза у словенском освајању и насељавању Балкана одиграла се између 610. и 626. године када је дошло до уништења великих градова у његовој унутрашњости, пустошења простора од Дунава до југа Грчке и нових опсада Солуна 616. и 618. и Цариграда 626. године. Тек је пораз под зидинама Kонстантиновог града довео до престанка варварских пустошења и смиривања ситуације на полуострву, али је оно тада већ у великој мери било насељено словенским племенима.

У таквим околностима се појављују и Срби на Балканском полуострву. Предање о свом поријеклу и сеоби стари Срби су памтили и три вијека касније, када га је у својој интерпретацији забиљежио византијски цар Kонстантин VII Порфирогенит (913–959) у 32. поглављу свог списа „De administrado imperio“, састављеног између 948. и 952. године. Према њему, Срби потичу од некрштених Срба, званих и Бијели, који станују с оне стране Турске (Угарске), у земљи коју они зову Бојка. Из тог свог завичаја кренуо је дио Срба пут Балканског полуострва, а њихова сеоба се одиграла на сљедећи начин:

Пошто су пак два брата од оца наслиједила власт над Србима, један од њих узимајући половину народа пребјеже Ираклију, цару Ромеја, који му даде мјесто за насељавање у Солунској теми, Сервију, која од тада има такав назив. Међутим, наставља Порфирогенит, послије неког времена одлуче исти Срби да се врате у своју земљу и цар их отпосла. Kада пређоше ријеку Дунав, предомисливши се поручише цару Ираклију, преко стратега који је тада држао Београд, да им да другу земљу за насељавање. И пошто је садашња Србија и Паганија и такозвана земља Захумљана и Травунија и земља Kонављана била под влашћу цара Ромеја, а остадоше пак те земље пусте због Авара (јер одатле протјераше Романе који сада настањују Далмацију и Драч), насели цар ове Србе у тим земљама, и бијеху цару Ромеја потчињени. Цар њих доводећи свештенике из Рима покрсти, и научивши их да исправно врше дела побожности, изложи им хришћанску вјеру, пише Kонстантин VII Порфирогенит.

Земља коју су тада звали Бојка, Срби су памтили као мјесто одакле су дошли на Балкан, по свој прилици је Boihaemum античких писаца, историјска Бохемиа, тј. Чешка, одакле су доиста потицали они Срби који су се почетком VII вијека населили у Полабљу, а које је српско предање забиљежено код Порфирогенита називало Бијелим. Сеоба Срба на Балкан описана код Порфирогенита је по свој прилици била дио велике најезде словенских племена између 610. и 626. године, пропраћене великим пустошењима и нападима на Солун и Цариград. Дио Срба је у VII вијеку заиста насељавао подручје у околини Солуна и тамошњи град по њима назван Сервија, а трагова српског присуства има и у многим другим дијеловима Грчке, све до Пелопонеза. Управо из околине Солуна је цар Јустинијан II преселио 688/689. године неке Србе у Витинију у Малој Азији, где су они основали град по имену Гордосерба. Помен епископа тог града међу учесницима Трулског сабора у Цариграду 691/692. године представља и прво помињање српског имена на европском југу.

Долазак Српског народа на Балканско полуострво обиљежио је значајан преокрет у историји овог подручја. Ова миграција је имала далекосежне посљедице и одиграла кључну улогу у обликовању културног и политичког пејзажа Балкана, о чему ћемо писати у наредним чланцима.

Овај едукативни чланак је припремљен у оквиру пројекта „Путевима српског насљеђа“ који подржава Кабинет предсједнике Републике Српске. Сви чланци објављени у оквиру наведеног пројекта представљају искључиво ставове и мишљења Удружења за развој сеоског туризма које спроводи пројекат.