КРАЉЕВИНА ЈУГОСЛАВИЈА – ЦЕНТРАЛИЗОВАНА ДРЖАВА КОЈА ЈЕ ОБУХВАТИЛА СВЕ СРПСКЕ ТЕРИТОРИЈЕ

Званично име државе је 3. октобра 1929. промијењено у „Краљевина Југославија” од стране краља Александра I. Заузимала је територију данашње Србије, Босне и Херцеговине, Сјеверне Македоније и Црне Горе, и највећи дио данашње Хрватске и Словеније.

Прелиминарно краљевство настало је 1918. спајањем привремене Државе Словенаца, Хрвата и Срба (која је настала на територијама бивше Аустроугарске, обухватајући Босну и Херцеговину и већи дио Хрватске и Словеније) и Баната, Бачке и Барање (који су били дио Краљевине Мађарске у саставу Аустроугарске) са независном Краљевином Србијом. Исте године Краљевина Црна Гора је такође прогласила своје уједињење са Србијом, док је Вардарска Македонија већ била дио Србије прије уједињења.

На челу државе се налазила династија Карађорђевића, која је претходно владала Краљевином Србијом под Петром I од 1903. године (послије Мајског преврата) па надаље. Петар I је постао први краљ Југославије и владао је до своје смрти 1921. године. Наслиједио га је син Александар I, који је био регент за свог оца. Био је познат као „Александар Ујединитељ”, а краљевину је преименовао у „Југославија” 1929. године.

КРАЉЕВА ДИКТАТУРА

На скупштинској сједници 20. јуна 1928. године Пуниша Рачић, српски политичар из Црне Горе, је пиштољем пуцао на посланике Хрватске сељачке странке, притом је ранио њеног вођу Стјепана Радића, који је смртно рањен преминуо након мјесец дана. На лицу мјеста су погинули Стјепанов брат Павле и посланик Ђуро Басаричек. Краљ Александар је реаговао на овај догађај 6. јануара 1929. године укидањем устава, распуштањем Народне скупштине и објављивањем Закона о краљевској власти и врховној државној управи, којим је пренесена извршна власт на краља и забрањен рад свих политичких странака, синдиката, те удружења која су имала вјерска или племенска обиљежја. Краљ Александар је тиме завео личну диктатуру. Исте године је промијењено име државе Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца у Краљевина Југославија, проглашена је јединствена југословенска нација у недјељивој краљевини и промијењено унутрашње територијално уређење.

У вријеме кад је диктатура уведена, у свијету је избила велика економска криза, која је погодила и Југославију. Поред тога, диктатуру су поткопавали потмуло врење националних покрета и манифестације сепаратизма, пасиван отпор грађанске опозиције, али и снажан отпор комуниста. Ставови Комунистичке партије Југославије су одударали од ставова грађанске опозиције. На Четвртом конгресу Комунистичке партије Југославије, који је одржан у Дрездену, карактер диктатуре је оцијењен као фашистички, а заузет је став да треба срушити „империјалистичку творевину“ Југославију. Велики број чланова КПЈ и њихових симпатизера су похапшени и осуђени. Комунисти су одговарали за политичке злочине и антидржавну завјеру пред Судом за заштиту државе. Организована су 82 таква процеса у периоду од 1929. до 1932. године.

Краљ је 1931. године одустао од отворене диктатуре и донио је 3. септембра нови (октроисани) устав. Спроведени су формални парламентарни избори на којима се појавила само једна странка, режимска Југословенско радничко-сељачка демократија, касније преименована у Југословенску националну странку.

Краљ Александар је убијен 9. октобра 1934. године у Марсељу, приликом његове званичне посјете Француској. Атентат на краља су извеле хрватске усташе уз садејство бугарских терориста из ВМРО и уз подршку Мусолинијеве Италије.

Намјесништво и владавина кнеза Павла

Убиство краља је узбуркало цјелокупну југословенску јавност. Пошто је најстарији Александров син Петар био малољетан, трочлано намјесништво је преузело улогу краља. Намјесништвом је доминирао Александров брат од стрица, кнез Павле Карађорђевић. На ванредним изборима, који су одржани 5. маја 1935. године, по први пут након укидања Видовданског устава, учествовале су и опозиционе странке. Побједу је однијела владајућа Југословенска национална заједница. Нови мандатар Милан Стојадиновић је образовао Југословенску радикалну заједницу.

Почетком 1939. године кнез Павле је мандат за састав нове владе повјерио Драгиши Цветковићу. Директним споразумом новог предсједника владе Драгише Цветковића са Влатком Мачеком 26. августа 1939. створена је Бановина Хрватска са великим овлаштењима. Споразум је постигнут након припајања Аустрије Хитлеровој Немачкој (аншлус, 1938) и окупације Чехословачке, у вријеме када је хрватски сепаратизам био све јачи, а усташки покрет имао подршку Мусолинијеве Италије, која је већ била окупирала Албанију. Стварање Бановине Хрватске је изазвало бројне реакције у земљи, а незадовољство је било највеће међу српским становништвом, у војним круговима, те међу грађанским опозиционим партијама.

Крајем 1940. године Мађарска и Румунија су приступиле Тројном пакту, а 1. марта наредне године придружила им се и Бугарска. Југославија се тако нашла у окружењу сила Осовине. Суочени са великим притиском, крунски савјет и југословенска влада 20. марта су донијели тешку одлуку о приступању Тројном пакту, а протокол је потписан у Бечу пет дана касније. Након тога, група незадовољних југословенских официра, на челу са генералом Боривојем Мирковићем, у ноћи између 26. и 27. марта извела је државни удар. Кнез Павле био је принуђен да се повуче и напусти земљу, а краљ Петар II Карађорђевић је проглашен пунољетним. Силе Осовине су напале Југославију 6. априла 1941. Напад је извршен копненим путем, из више праваца. Њемачке, италијанске и мађарске трупе продрле су на територију Југославије из правца Италије, Аустрије, Мађарске, Румуније, Бугарске и Албаније. Тешко је бомбардован Београд. Југославија је окупирана, а њена територија подијељена међу силама Осовине.

Овај едукативни чланак је припремљен у оквиру пројекта „Путевима српског насљеђа“ који подржава Кабинет предсједнике Републике Српске. Сви чланци објављени у оквиру наведеног пројекта представљају искључиво ставове и мишљења Удружења за развој сеоског туризма које спроводи пројекат.