Ведрана Рудан о болести: Умирем од рака, споро иде

Написала је то Ведрана Рудан на свом блогу у новој објави под називом "Имати д‌јецу… немати д‌јецу…".

Како наводи, управо је то питање поставила себи 1.000 пута у животу.

"Јединице, пропали разреди, криви одабир посла, лијеност, прерана ускакања у везе, недовољно љубави према мами која је могла бити предсједница Европе да је ноге држала скупљене оне сриједе у три ујутро… Гд‌је би ми био крај? То није све. Догодио се петак, сриједа је била заборављена, једино поза другачија. Епилог исти", написала је она.

Затим се присјетила "дречања дању и ноћу, јединица и двојки.

"Па д‌јеца твоје д‌јеце. Па чувај, па стрепи па се буди ужаснута ноћу, хоће ли се вратити, јесу ли жива, зашто завијају кола хитне помоћи. Ко ће то преживјети? Зашто живим или животарим или цркавам с двоје д‌јеце кад бих могла на прагу осамдесете с мужем у миру и срећи грицкати чоколаду, а не шепава шетати њиховог пса док се они држе за руке с неким кога воле и гледају ровињско море", пише Рудан.

Управо су је кћерке посјетиле у болници гд‌је често борави, а како наводи, из торбе је извукла турпију за нокте и узела Ведранин длан у свој.

"Да ми будеш лијепа, мама", написала је даље Ведрана.

У блогу је споменула и сина који јој је донио књигу и слаткиш.

"Након десетак минута навукао ми је комад пасте на четкицу и помогао ми да у кревету оперем зубе. Пољубио ми је горњу страну десног длана, лаку ноћ, мама", стоји у тексту.

Након свега, Ведрана пише да је изашла из болнице и додаје да је "лијепо бити дома и кад си непокретан и кад никако да израчунаш је ли већ вријеме за смрт".

"Стиже кћи у госте с новим псом. Радује ме наша Кокошица. У великој торби хрпа миришљаве, попеглане робе. Уваљујем нос у њу. Не могу поднијети болнички мирис. За ручак ће ми спремити лигње на жару. Излежавам се на каучу на тераси док ме убија или чини живом мирис мора. Lemmy ме гледа из картонске кутије", наводи се у тексту.

Син јој је, како додаје, испекао најбоље палачинке на свијету.

"У позадини муж спрема све што мени треба за раскошан ручак. Једну лигњу, комадић круха и пола палачинке. Д‌јеца одлазе својим кућама. 'Бокић', добацује ми кћи. Син ми весело маше крпом за прање суђа. Чекам да ми муж оде у кухињу. Плачем. Болест? Дан је превише жут? Страх од смрти? Алергија на пелуд? Имати д‌јецу? Немати д‌јецу?", закључила је она свој блог.