Задње слике Томе Здравковића из болнице, колеге нису хтјеле да га виде

Тома је преминуо 30. септембра 1991. године, а неколико мјесеци прије смрти дао је свој посљедњи интервју. Пуних 17 година борио се са раком, а иза себе је оставио буран живот. Четири пута се женио, а и док је био на ВМА, знао је да побјегне из болнице како би отишао у кафану.

У тренуцима када је давао свој посљедњи интервју, Тома је лежао на ВМА. Тада му је био извађен и други бубрег, а без апарата за дијализу није могао да живи. У тексту из 1991. године наводи се да га је посебно разарало то што га нико од колега није посјетио. Мелос је тада објавио и његове фотке из болничке постеље, које су недавно освануле и на његовом званичном Инстаграм профилу.

- Ви сте ми једино дошли! - рекао је Тома Здравковић новинарима који су га обишли на ВМА 1991. године.

Нису они криви, пјевачи се плаше болести, немају времена за бољке. Не помишљају да и њих нешто може да стрефи. Уз пјесму и музику не мисли се о ружним стварима. Ето, прије неки дан овим ходником је пролазио Мирослав Илић, срео је мог брата Новицу и када је чуо да ја ту лежим, рекао је да му је тешко због тога и да нема снаге да ме види тако болесног. Потпуно га разумем - додао је тада Тома.

- Извађена су ми одједном три органа, бубрег, бешика и простата. Пре три године, када ми је извађен бубрег, мислио сам да ћу попут неких људи без проблема живети са једним. Нажалост, ни други није издржао, створио се тумор, све је било обухваћено и операција је била неизбјежна. Ето, десет година доктор Манојловић ме је "плашио" и говорио да своје здравље треба озбиљно да чувам, а сада се десило да сам ја њега уплашио, јер ми је и живот био у питању! - говорио је Тома непосредно пред смрт за "Мелос".

Сцена

Џенифер Лопез најавила јесењи тренд за којим жене луде

Први пут папилом бешике дијагностификован му је 1974. године у Америци. Када се болест привремено смирила, годину дана пред смрт доживео је и саобраћајну несрећу. Ни у посљедњој деценији живота Тома није могао да мирује. Наставио је да се бави естрадом, да прати шта се дешава у кафанама и на вашарима, а страст према коцки га није напуштала. Био је спреман чак и да поједе чашу, док му је пред крај живота и обична вода тешко падала.

Иако исцрпљен и слаб, вјеровао је да ће му бити боље у септембру 1991. године, али нажалост изгубио је опаку борбу.