Зашто на гробу Небојше Глоговца није смио да стоји крст?

Његов отац, протојереј Милован Глоговац, након синовљеве смрти искрено је говорио о болу који носи и о томе колико му је тешко да се помири са губитком.

„Јесте мука. Јесте жалост. Јесте бол, непребол… Али, кад и данас стижу ријечи одасвуд: Небојша се никад и нигдје није обрукао, то вам даје снагу да у молитви и вјери коју је и он живио, надвисите личну патњу. Молитва је најбољи лијек, утјеха и нада. Прије свега вјера да је он сада са Богом живим, истинитим. Да је у бољем свијету од оног који је оставио. Утјеха је и у томе што се он остварио у овоземаљском животу“, рекао је тада за домаће медије.

„Волио сам његове улоге, пратио сам га, ослушкивао пажљиво шта о њему говоре колеге, стручњаци. И нико није имао ружну ријеч да каже. Благонaклоност и расположење према његовој доброти, ако могу тако да кажем, трају и данас, годину и више од његовог упокојења. Видим то и осјећам, јер нема дана да неко на његовом гробу, и прије него што ја стигнем да упалим свијећу, упали кандило, остави цвијет. То није тренутак. То траје и то је однос према њему и његовом овоземаљском животу“, наставио је прото 2019. године.

„Обликовала га је вјера“

„Одрастао је у цркви. У олтару су његови први кораци. И сада се у црквеном пјевачком друштву сјећају коврџавог дјечака који је хору доносио нафору, на галерији. Њега је обликовала наша вјера. И он је о томе немало пута говорио. Мислим да се све вриједности, све врлине, као и мане, из куће понесу. Породица је темељ. Све што је касније надоградио, Небојша је на том темељу подизао. Уградио је у своје синове све истинске вриједности“, истакао је Милован Глоговац.

„Најприје, да није вриједност само оно што је материјално и опипљиво, већ оно што у себи носиш. Љубав према другима, несебичност и племенитост као дарове. А дарови се умножавају што их више дијелиш. Небојша их је умножавао, а враћају му се и сада, данас, у сјећањима која стижу на његову овоземаљску адресу. Не само из Србије и не само од Срба, већ и од припадника других народа из читавог свијета. То је доказ његове ширине и поштовања човјека у правом смислу те ријечи. Доказ да његова вјера у доброту није била узалудна. Да му живот није био узалудан. А зашто је тако кратко трајао – то само Бог зна“, наставио је глумчев отац своју исповијест.

Присјетио се и како је са седмогодишњим Небојшом, из муке, кренуо из родне Херцеговине и стигао најприје у Опово, а потом у Панчево. Везе са традицијом чували су током цијелог глумчевог одрастања, док су поуке „не одај се у највећој жалости, као ни у највећој радости“ и „у добру се не узнеси, у злу се не понизи“ биле саставни дио његовог васпитања.

„То је све тачно, али ја ипак мислим да је Небојшу више обликовала вјера него љути камен. Вјера коју смо отуда донијели у грумену завичајне земље. Била су то тешка времена за цркву. Вријеме у невријеме. У нашој кући, у Панчеву, окупљали су се умни људи који су животом свједочили тежину постојаности у вјери. Биле су то трибине, ослобађање страха и очување свијести. Небојша је памтио полицијске страже на ћошковима наше куће, пописивања људи који су долазили у цркву, прекршајне пријаве против мене и кажњавања јер сам окупљао вјернике. Црква је тада имала слободу, али само у олтару – црква без вјерника. То је Небојшу учинило борцем. Стрпљиво је сазријевао у борца. Цијелог живота то је носио у себи и понио у своју кућу. Своје синове, Гаврила и Милоша, подигао је на истинским вриједностима. Дао им је одговоре шта су морал, закон, вјера, како се поставити у друштвеном животу, а не изгубити себе“, причао је даље.

„Болест га је узела за мјесец дана“

„Којој слици, којем разговору, чему се све не враћам? Свака слика је ту, жива. Не знате шта човјек од тога може да издвоји. Све је вриједно. Све је дио живота. Све је веза… Ви питате: у какав чвор је могуће стегнути срце да сину, без јаука, држите опијело? Мој једини одговор је – молитва. Она је најбољи лијек. Најбоља терапија. Ако је нема, онда је јаук. Онда је безнађе. Очајање. А јесмо ли исти људи послије несреће? Кад се поремети ред, онај устаљени, да сахрањујемо, што кажу људи, по реду, па се суочимо са судбином да сахрањујемо дјецу… То јесте мука, то јесте туга… Нема веће несреће… Али молитва помаже човјеку да на прави начин поднесе сусрет са таквом несрећом и са смрћу“, истакао је прото Милован.

„То је било неколико сати прије Небојшине смрти. Тог поподнева, тог четвртка, био је у прилично лошем стању. Требало је да прими и другу хемиотерапију. Уз њега је била његова супруга Милица. Она је стално била с њим, све вријеме. И ја сам био са њима. Смјестили смо га у кревет и нисмо тада много причали. Сестре су му прикључиле терапију и ја сам отишао. Око осам увече Милица нам се јавила и рекла: ‘Добро је поднио терапију, чак се и шалио са мном…’ У петак, око два послије поноћи… Болест је била јача. Нагла. За мјесец дана га нам је узела“, додао је са кнедлом у грлу.

Посебно га је зачудило сазнање да на гроб његовог сина није било могуће поставити крст какав се поставља по православним обичајима, јер се ти обичаји не поштују у Алеји заслужних грађана.

„Небојша је у свакој мојој молитви, али и у молитвама братства манастира Острог, Дечани и свуда гдје су га вољели и поштовали. У молитви се каже: примите га у свјетлост лица Божијега. И он је тамо, у тој свјетлости“, закључио је отац Небојше Глоговца за „Вечерње новости“.

Отац нашег прослављеног глумца, Небојше Глоговца, био је свештеник у пензији, а о свом сину је увијек говорио с много љубави. Ставрофор Милован преминуо је шест година након смрти сина, 2024. године.