Бог не кажњава без разлога: Овај поступак посебно је тежак гријех, а многи га чине сваког дана

Христос је управо лицемерје више пута оштро критиковао. Проблем није само у самом гријеху, већ у томе што човјек одбија да призна да гријеши и покушава да своју неправду представи као врлину.

Зато се вјерник не позива само да чини добра дјела пред другима, већ да буде добар и онда када га нико не види.

Неправда према слабијем посебно се осуђује

Кроз Свето писмо непрестано се понавља позив да се заштите сиромашни, немоћни, удовице, дјеца и сви они који немају моћ да се сами изборе за себе.

Када човјек свјесно искоришћава нечију слабост, понижава га или му ускраћује оно што му припада, такав поступак се не посматра само као међуљудски проблем. Он постаје и питање односа човјека према Богу.

Управо зато се у хришћанској традицији толико инсистира на милости, праведности и саосјећању.

„Што учинисте једном од ове моје најмање браће, мени учинисте“, једна је од најпознатијих Христових порука која подсјећа да однос према другом човјеку има и духовну димензију.

Када нас неко повриједи, природна реакција може бити жеља да му узвратимо. Међутим, хришћанство човјека позива на нешто много теже – да не одговара злом на зло.

То не значи да неправду треба прихватити или да човјек не треба да се заштити. Али значи да освета, мржња и жеља да другоме буде лоше не представљају хришћански одговор.

„Не освећујте се за себе“, порука је апостола Павла, који човека усмјерава да правду не тражи кроз сопствену освету.

Највећа опасност је када човјек престане да осјећа да је погрешио

Према хришћанском учењу, највећи проблем није само пад у гријех, већ стање у којем човек више не жели да види свој пад.

Човјек може погријешити, повредити некога, изговорити тешке ријечи или донијети погрешну одлуку. Али покајање управо постоји зато што се човјеку даје могућност да промијени свој живот.

Зато се у православљу покајање не посматра као понижење, већ као почетак промјене.

Није поента у страху од казне, већ у промјени срца

Када се говори о томе да „Бог кажњава“, важно је разумијети да хришћанско учење не своди однос Бога и човјека на систем награде и казне.

Бог позива човјека да се удаљи од гријеха зато што грех разара човјека, његове односе са другима и његову заједницу са Богом.

Неке посљедице наших поступака долазе природно. Ако некога стално лажемо, изгубићемо његово повјерење. Ако некога понижавамо, можемо остати сами. Ако живимо у мржњи, она ће временом почети да обликује и наш сопствени живот.

Зато упозорење није само: „Бог ће те казнити“, већ много дубље питање: шта својим поступцима правимо од сопствене душе?

У хришћанској вери не постоји човјек без грешке. Разлика је у томе шта човек уради када схвати да је погрешио.

Може да настави да се правда, оптужује друге и тражи оправдања.

А може да застане, призна грешку, затражи опроштај и покуша да је више не понови.

У томе и јесте суштина хришћанске поруке: није најважније колико је човјек пута пао, већ да ли је спреман да устане.

Зато, прије него што осудимо другога или пожелимо да му се врати све што је нама учинио, можда је важније да се запитамо како ми поступамо према људима око себе.

Јер вјера не почиње страхом од Божје казне.

Почиње одговорношћу, љубављу, праштањем и спремношћу да променимо оно што у себи знамо да није добро.

(Она)