На овој фарми нема пестицида и ђубрива, штеточине одбијају звуком

Иако неки од њихових поступака нису уобичајени нити довољно научно потврђени, резултати ове необичне производње привлаче велику пажњу.

На око 25 хектара земље у близини италијанског града Ћита дела Пјеве, браћа близанци Алесандро и Никола Ђуђоли развијају модел пољопривреде који се значајно разликује од конвенционалне производње.

Њихова фарма Квинтосапоре данас представља својеврсну лабораторију на отвореном, у којој се узгаја око 1.500 сорти воћа и поврћа. Међу њима је чак 140 врста чили папричица, али и ријетке старе сорте попут црног парадајза и бијелог патлиџана, које се готово не могу пронаћи у европским супермаркетима.

„Волимо да кршимо правила“, поручује Никола Ђуђоли.

Браћа су се пољопривредом почела бавити непосредно прије пандемије, напустивши претходне каријере глумца и извршног директора. Фарму данас воде заједно са сестром Ливијом Фирт, познатом заговорницом одрживе моде.

Биљке које су преживјеле историјску сушу

Једна од највећих прекретница догодила се 2022. године, када је Умбрију погодила најтежа суша у њеној историји, а температура достигла чак 45 степени.

Док су се усјеви на околним њивама сушили, браћа су примијетила да око 30 одсто њихових биљака и даље напредује. Одлучили су да сачувају сјеме управо тих биљака и користе га у наредним производним циклусима.

На тај начин започели су процес природне селекције, са циљем да добију усјеве који су боље прилагођени суши и екстремним временским условима.

Овај приступ описују као биомимикрију – угледање на природне процесе и њихову способност прилагођавања, умјесто покушаја да се производња контролише искључиво хемијским средствима.

Без пестицида, орања и синтетичких ђубрива

Производња на фарми Квинтосапоре заснива се на три основна принципа: не користе пестициде, не ору земљиште и синтетичка ђубрива замјењују биолошким рјешењима.

Умјесто хемијских препарата примјењују природне микроорганизме развијене у Јапану, који би требало да дјелују попут пробиотика за земљиште и подстакну стварање стабилнијег екосистема. Према ријечима власника, овакви препарати коштају око 30 одсто мање од синтетичких средстава.

„Синтетичка ђубрива су попут протеинских шејкова. Дају тренутни ефекат, али не чине ништа за дугорочно здравље земљишта. Микроорганизми, са друге стране, граде темеље“, објашњава Алесандро.

Како наводи, здраво и уравнотежено земљиште представља најбољу заштиту биљака јер се у стабилном екосистему штеточине природно укључују у ланац исхране, без потребе да се све уништава пестицидима.

На имању примјењују и агрошумарство, односно узгајање дрвећа уз пољопривредне културе. Одабрали су пауловнију, познату по изузетно брзом расту.

За сузбијање корова користе малч-фолије од рециклираног папира, које су потпуно разградиве и, према њиховим прорачунима, упола јефтиније од пластичних.

Могу ли звучне фреквенције да одбију штеточине?

Најнеобичнији дио њихове производње јесте употреба електромагнетних и звучних фреквенција.

Браћа тврде да воду за наводњавање третирају фреквенцијама које одговарају одређеним минералима, попут калцијума, умјесто да минерална средства директно уносе у земљиште.

На пољима су поставили и звучнике на соларну енергију, преко којих емитују одређене фреквенције за које вјерују да одбијају штеточине.

Ове поступке власници фарме повезују са принципима квантне физике и тврде да дају резултате. Ипак, такве тврдње треба посматрати са опрезом, јер њихова ефикасност у пољопривредној производњи није довољно потврђена релевантним научним истраживањима.

Много чвршће упориште имају њихове регенеративне методе, попут смањене обраде земљишта, повећања биодиверзитета, употребе микроорганизама, агрошумарства, природне селекције сјемена и замјене пластичног малча разградивим материјалима.

Биоугаљ као „корални гребен“ за земљиште

На фарми користе и биоугаљ, материјал добијен термичком обрадом биљне масе уз ограничено присуство кисеоника.

Иако голим оком изгледа као обично угљенисано дрво, његова порозна структура може да задржава воду и пружи повољно станиште корисним гљивицама и бактеријама у земљишту.

Власници га зато описују као „корални гребен за земљиште“ – мјесто на којем микроорганизми могу да пронађу уточиште и задрже влагу током врелих и сушних периода.

Ипак, признају да је висококвалитетни биоугаљ скуп и да почетна улагања представљају једну од препрека за ширу примјену регенеративне пољопривреде.

"Већ у марту смо остварили план за цијелу годину“

Упркос почетним трошковима, браћа тврде да се прелазак на регенеративну производњу дугорочно исплати.

„Ми смо самоодрживи и не зависимо од глобалних токова минералних ђубрива. Приходе удвостручујемо сваке године, а ове године смо већ у марту остварили план продаје тегли који је био предвиђен за децембар“, каже Алесандро.

На фарми се, осим свјежег воћа и поврћа, производе и прерађевине, међу којима су џемови од старих сорти јагода са минималном количином шећера.

Браћа желе да покажу да пољопривредници не морају одједном да промијене читав систем производње да би осјетили користи.

„Чак и увођење папирног малча или микроорганизама који побољшавају здравље земљишта може да промијени економску рачуницу газдинства“, сматра Никола.

Фарма која је младима вратила жељу за пољопривредом

Утицај ове фарме није ограничен само на земљиште и приносе. Квинтосапоре запошљава стални тим радника, чиме младим људима пружа сигурност и прилику да будућност граде у пољопривреди.

Млади пољопривредник Лука Дел Секо каже да је наслиједио земљу, али да никада није размишљао о томе да је обрађује. Сусрет са овим газдинством потпуно је промијенио његов професионални пут.

„Данас сарађујем са њима и производим изузетне намирнице користећи принципе биомимикрије“, каже Дел Секо.

Градоначелник Ћита дела Пјеве Фаусто Ристини оцјењује да је фарма отворила нова радна мјеста и локалном становништву „вратила жељу за бављењем пољопривредом“.

Браћа Ђуђоли сматрају да њихов модел може да се примијени и на другим газдинствима, без обзира на величину или климатску зону.

Њихов примјер показује да спајање старих сорти, природне селекције, регенеративних метода и савремених експеримената може да отвори простор за другачију пољопривреду – ону која настоји да сарађује са природом, умјесто да је непрестано савладава.