Напустили град и отишли на село: Ивановићи, доктори наука, суше шљиву у пластенику, а разлог је посебан

Зрелу шљиву Ивановићи пресијецају и од ње одвајају коштицу. У хладу на сеоском имању, у сезони сваког дана за сушење припреме 100 килограма зрелих плодова. Једноставном процесу, претходиле су, кажу, године истраживања и проналажење сорте која је најбоља за ову технологију, пише РТС.

„Шљиву беремо поподне, негдје око пет-шест сати, идемо у воћњак и приближно оберемо неких 100 килограма. Док се стигне кући, ту је већ мрак. Сутра ујутру, устајање у пет сати, у пола шест, чај, и послије тога долазимо овдје и почињемо цијепање шљива. Негдје до подне, исцијепамо тих 100 килограма“, наводи Мирко Ивановић из Дружетића.

Драгица Ивановић објашњава: „Раширимо је да би мезокарп био ка сунцу. Да би се тако сушило, уколико шљива остане овако затворена, она се не може осушити за три дана. Онда нам она прави проблем. Јако је важно да буде шљива здрава, да се лијепо пресијече и да се стави правилно на сушење“.

У пластенику на сунцу, шљива се спорије суши него у сушарама и на тај начин чува се њен квалитет. Од четири килограма свјежег рода, Мирко и Драгица добију килограм сувог плода.

„Кад се суши у класичним сушарама, то траје 24 часа и суши се на 83 степена Целзијусових. Ту су физиолошки процеси другачији, све је убрзано. Управо овдје је све другачије. Овдје иде спорије. Температура овдје може да достигне 63 степена. Али обично је између 50 и 60 степени. Кад се постепено процес сушења одвија, онда то утиче на квалитет, ако дижете температуру, онда се шећери сагоријевају, онда пропадају шљиве, не ваља. Што је нижа температура сушења, квалитет је бољи“, истиче Мирко Ивановић из Дружетића.

Шљива је ове године добро родила, али је лошијег квалитета, додају сложни супружници. У домаћинству на 309 метара надморске висине, у сезони која траје око три седмице, произведу неколико стотина килограма суве шљиве.

„За наше пријатеље, за наш род, за нашу дјецу ово радимо. Задовољство, ништа више. Једва чекамо да почнемо са овим. И зато није тешко устајање у пет, и радимо до увече“, каже Драгица Ивановић.

На питање да ли је – задовољство бити и на селу, Мирко Ивановић одговара: „Ајој, да вам кажем. Ја сам овдје рођен, чим сам завршио студије, сваки петак сам долазио. Чак је било ситуација да се вратим из иностранства, Париза, и Драгица ме чека на аеродрому, не идем у стан, него идемо у село“.

У биографијама Ивановића су бројни научни и стручни радови. Мирко је био професор Пољопривредног факултета, а Драгица научни савјетник у Институту за кукуруз „Земун поље“. Поносни су на двојицу синова, који су по угледу на родитеље изабрали исте професије.