Врућина, надморска висина, загађење, џет лег – побједа на Мундијалу неће зависити само од игре

Због тога ће примјена научно утемељених метода у припреми екипа имати важну улогу – како у очувању здравља фудбалера, тако и у одржавању најбоље форме током такмичења.

Свјетско првенство, које заједнички организују Сједињене Америчке Државе, Мексико и Канада, историјско је издање на више начина.

Никада раније Мундијал није комбиновао толико фактора стреса из животне средине. Шеснаест градова домаћина протеже се на приближно 4.300 километара од истока ка западу и 4.000 километара од сјевера ка југу.

Очекује се да ће четрнаест од ових градова имати просјечне температуре између 19,1 и 32,7 степени Целзијуса, док ће се утакмице играти на великим надморским висинама у Гвадалахари (1.566 метара) и Мексико Ситију (2.240 метара).

Честа путовања и масовни прилив гледалаца на мега-догађајима такође повећавају ризик од преноса заразних болести, а да се не помиње утицај разних загађивача и алергена између матичних градова играча и градова домаћина.

Суочена с овим изазовима, група истраживача недавно је објавила анализу очекиваних еколошких изазова и препоруке за тимове у спортској медицини.

Екстремна врућина: главни непријатељ

Анализа података из претходних година показује да ће током предстојећег Свјетског првенства 14 од 16 градова домаћина прећи температуру влажног глобуса (WBGT) од 28 степени Целзијуса у јуну и јулу.

У шест од тих градова индекс топлотног стреса (WBGT) достиже између 30 и 35 степени. Четвртина њих прелази ФИФА-ину критичну границу од 32 степена Целзијуса, као и лимит који Амерички колеџ спортске медицине (ACSM) препоручује за отказивање тренинга на отвореном за особе прилагођене врућини.

Надморска висина: Предност или мана

Ситуација: Утакмице које ће се играти на умјереној надморској висини у Мексику, у Гвадалахари (1.566 метара; парцијални притисак атмосферског кисеоника ≈ 133 mmHg) и Мексико Ситију (2.240 метара; ≈ 121 mmHg): четири утакмице у групи А, двије у групи К, једна у групи Х, једна у осмини финала и једна у четвртфиналу.

Посљедице: Размјена кисеоника у плућима првенствено је регулисана парцијалним притиском кисеоника. Међутим, он се смањује с надморском висином, што умањује аеробни капацитет и одлаже опоравак. Као резултат тога, локомоторни обрасци се мијењају.

Тако су током Свјетског првенства 2010. године, одржаног у Јужној Африци, утакмице игране изнад 1.200 метара резултирале смањењем укупне пређене удаљености од три до девет одсто и смањењем броја спринтева и до 21 одсто, посебно међу везним играчима, због повећаног неуромишићног замора, прилагођавања темпа и мање ефикасних тактичких стратегија.

Супротно томе, мања густина ваздуха може фаворизовати спринтове и промијенити аеродинамику лопте. ФИФА-ине историјске анализе показују да разлика у надморској висини од 1.000 метара даје домаћем тиму предност од приближно пола гола, те да су тимови који се налазе између 950 и 1.700 метара током Свјетског првенства 2010. године удвостручили своје шансе за побједу против тимова који играју на нивоу мора у утакмицама играним између 1.170 и 1.390 метара.

Тимови аклиматизовани на надморску висину такође су постизали више голова у другом полувремену на највишим стадионима.

У овом контексту, примјена индивидуализованих планова тренинга и стратегија специфичних за позиције неопходна је за ублажавање физиолошких и тактичких изазова повезаних с надморском висином и одржавање перформанси током погођених утакмица.

Планиране мјере: Тренинг на висини побољшава способност тијела да реагује на тренинг. У таквим условима организам производи више хемоглобина. Повећање масе хемоглобина и максималне потрошње кисеоника (VO₂ max) побољшава транспорт кисеоника и аеробни капацитет.

Кратки, интензивни микро циклуси поновљеног спринт тренинга у хипоксичној комори (у овим просторијама, које се називају и висинске коморе, ниво кисеоника у ваздуху вјештачки се одржава на нивоу ниском као на великој надморској висини) такође могу изазвати позитивне физиолошке и неуромишићне адаптације, побољшавајући кондицију и перформансе на нивоу мора.

Традиционалне методе тренинга на висини укључују такозване приступе „живи високо – тренирај високо“ (Live High–Train High, LHTH) и „живи високо – тренирај ниско“ (Live High–Train Low, LHTL). LHTH метода подразумијева живот и тренинг на надморској висини, углавном између 1.600 и 2.500 метара, током двије до четири седмице. Међутим, за тимове који учествују на Свјетском првенству, њена изводљивост је ограничена.

Насупрот томе, LHTL метода је флексибилнија и сматра се златним стандардом за тренинг на висини. Научне студије показују да 10 до 14 дана LHTL-а може довести до повећања масе хемоглобина за три до четири одсто, чак и код играча са већ високим основним нивоима, што резултира значајним побољшањима у фудбалским перформансама.

Трећа метода, позната као „живи ниско – тренирај високо“ (Live Low–Train High, LLTH), нуди прагматичну и исплативу стратегију тренинга на висини која је посебно погодна за потребе припреме играча за Свјетско првенство 2026. године, у поређењу с LHTH или LHTL приступима.

Коначно, метода „живи високо – тренирај ниско и високо“ (Live High–Train Low and High, LHTL+H) комбинује аеробне предности LHTL-а с анаеробним и неуромишићним адаптацијама изазваним LLTH-ом. Овај приступ, који је стекао популарност, ефикасна је стратегија припреме пред турнир, али временска ограничења својствена Свјетском првенству 2026. године вјероватно отежавају његову имплементацију.

Треба напоменути да се све ове користи могу додатно унаприједити развијањем веће психолошке отпорности стечене у захтјевним окружењима, као и бољом припремом играча за стрес међународних такмичења која се одржавају на мањим надморским висинама или близу нивоа мора.

Загађење и алергени: Невидљиви непријатељи

Ситуација: Шеснаест градова домаћина Свјетског првенства 2026. године изложиће тимове широком спектру загађивача ваздуха и сезонских алергена (полена). Штавише, познато је да мега-догађаји попут Свјетског првенства погоршавају утицаје на животну средину, укључујући и мјерени и перципирани квалитет ваздуха.

С обзиром на то да ће се Свјетско првенство 2026. године одржати љети, очекују се високе концентрације озона (O₃) усљед фотохемијских реакција између азотних оксида и испарљивих органских једињења, првенствено из друмског саобраћаја и индустријских активности, као и дјеловања сунчеве свјетлости.

Фине честице, посебно честице мање од 2,5 μm у пречнику (PM2.5), такође би могле остати доминантни загађивач у неким градовима. Западни дио Сједињених Америчких Држава и Канаде, посебно Лос Анђелес, Сан Франциско, Сијетл и Ванкувер, доживјели су невиђене шумске пожаре посљедњих година, што је резултирало значајним погоршањем посматраног и пројектованог квалитета ваздуха. Ниво ризика тамо је посебно висок.

У случају пожара великих размјера, сви градови домаћини Свјетског првенства 2026. године могли би бити погођени, јер приближно 54 одсто дима у Сједињеним Америчким Државама потиче из западних региона земље.

Посљедице: Систематски прегледи научне литературе и недавне мета-анализе потврђују значајан утицај озона на респираторне симптоме (првенствено кашаљ или отежано дубоко удисање), функцију плућа и физичке перформансе, укључујући и перформансе специфичне за фудбал.

Иако квалитет студија у овој области варира, неки подаци из елитног фудбала јасно указују на то да лош квалитет ваздуха може умањити перформансе и да се ови ефекти не могу у потпуности надокнадити високим нивоом вјештине елитних играча. Штавише, ови ефекти јављају се чак и при умјереним нивоима деградације квалитета ваздуха (AQI између 51 и 100).

Повећање концентрација PM10 честица и озона повезано је са смањеним перформансама у физичким тестовима (вријеме спринта на 30 метара, способност промјене правца) и техничким тестовима (коришћењем алата за процјену специфичних за фудбал), док је повећање азот-диоксида (NO₂) повезано са оштећеним когнитивним перформансама, посебно у извршним функцијама играча (односно функцијама које утичу на њихову брзину, вријеме реакције и број грешака које праве).

Друге студије спроведене током утакмица у веома загађеним срединама откриле су смањење укупне пређене удаљености, смањење броја трчања високог интензитета, спорије спринтове и смањење брзине и тачности током техничких задатака, укључујући мањи број додавања по утакмици, без обзира на загађивач који је у питању.

Играчи из мање загађених региона често су осјетљивији на загађење од оних који су навикли на таква окружења, што може довести гостујуће тимове у неповољан положај током међународног турнира попут Свјетског првенства.

Планиране мјере: Не постоји заиста свеобухватна стратегија адаптације за борбу против ефеката загађења. Тренинг или играње када се квалитет ваздуха погорша никада није без ризика, чак ни за врхунске спортисте.

За играче са алергијама индивидуализована њега је неопходна, пише РТС

На крају крајева, побједници Свјетског првенства у фудбалу могли би бити они који су се најбоље припремили за ове додатне изазове, претварајући ограничења у прилике.