Коди Милер-Мекинтајер дошао као звијезда, а одлази уз велико поштовање

Дао је апсолутно све од себе, вукао је екипу напред када је било најтеже, али када се подвуче црта, остаје утисак да су се коцкице једноставно тако сложиле да је укупан резултат морао да буде бољи.

Прекаљени ас се на растанку обратио навијачима и клубу поруком у којој се захвалио на указаном повјерењу, свјестан посебне везе коју је изградио са трибинама.

Крај једне ере у Звезди

Хвала Црвеној звезди на ове двије године. Хвала навијачима на подршци, саиграчима на борби и стручном штабу на свему што смо заједно прошли. Било је ово драгоцијено искуство, вријеме је за нове изазове, гласио је искрен опроштај Американца са бугарским пасошем.

Када је у qeto 2024. године стизао из Басконије са ореолом најбољег асистента Евролиге и човјека који је редовно biqežio трипл-дабл учинке, очекивања су била огромна. Пројектован је да буде апсолутни лидер и то је бреме које је Коди храбро преузео на себе. Ипак, у многим тренуцима током протекле двије године, д‌јеловало је да овом сјајном играчу на паркету недостајало више “сљедбеника” који би га испратили у визији.

Није тајна да Црвена звезда у овом периоду није биљежила континуитет резултата који се очекивао. Честе промјене тренера директно су се одразиле на игру првог плејмејкера – сваки нови шеф струке имао је своју филозофију и практично је желио да направи “свог Кодија”. У таквом систему, гд‌је су се улоге, саиграчи и тактички захтјеви стално мењали, Милер-Мекинтајер је често морао да се прилагођава на уштрб своје препознатљиве игре, али ни у једном тренутку није бјежао од одговорности, пише Спортал

Оставио је срце на терену

Да ли ће га Делије памтити? Апсолутно. Звездина публика препознаје када неко “остави срце” на терену, а Коди је радио управо то. Борио се, трпио ударце, играо преко границе бола и увек имао максимално поштовање према грбу који носи. Љубав је била обострана – навијачи су га вољели, а он им је враћао несебичним залагањем на сваком педљу терена.

Међутим, остаће тај мали знак питања и осјећај недоречености, искључиво због чињенице да његов огроман труд није био крунисан већим клупским успјесима у елитном такмичењу. Коди Милер-Мекинтајер одлази из Звезде као играч који је максимално поштено одрадио свој уговор и као врхунски професионалац ког ће Мали Калемегдан увек поштовати, али и као симбол једног турбулентног периода у ком је један човек покушао да повуче читав воз, често остајући без праве подршке.