Срби остали без легенде: Преминуо Аца Живковић

Александар Живковић био је дио генерације која је 1977. године освојила куп Југославије, а годину дана касније играла финале Купа побједника купова.

То је била тек трећа сезона тог такмичења, а након што је годину дана раније Партизан из Бјеловара био четврти те сезоне је Желеничар изгубио финале од Гумерсбаха.

Њемачки тим је на крају побиједио 15:13 иако је Железничар водио 6:4 на полувремену. Касније је и Слога из Добоја играла финале, а Железничар је био у полуфиналу 1983. године.

Како се опростио Железничар

"Са великом тугом опраштамо се од Александра Аце Живковића, легенде нишког Железничара, дугогодишњег рукометаша и тренера. Био је дио генерације која је 1977. године освојила Куп Југославије и 1978. играла финале Купа побједника купова Европе. Својим знањем, ауторитетом и очинским односом оставио је неизбрисив траг у клубу и генерацијама рукометаша. Железничар је изгубио великог спортисту, тренера и човјека, а Ниш рукометну легенду. Породици и пријатељима упућујемо искрено саучешће. Почивај у миру драги наш Ацо", наводи се у опроштају клуба.

Опростио се и Српски рукометни савез

"Средњи бек. Плејмејкер. Душа тима. Са 18 година заиграо је за прву екипу. Године 1969. са Зораном Живковићем Тутом одлази у Прибој, гдје је остао до 1974. Након тога је носио дрес лесковачке Дубочице, да би се потом вратио у Железничар и био члан генерације која ће нишком великану донијети први од укупно седам пехара националног купа – 1977. године. Годину дана касније та екипа ће се пласирати у финале Купа побједника купова Европе и у Дортмунду јуначки изгубити 13:15 од Гумерсбаха, у мечу у којем је готово 50 минута имао играча мање у пољу", навели су из Рукометног савеза Србије и додали:

"Играње је касније наставио у Кристалу из Зајечара, гдје је провео и значајан дио тренерске каријере. Био је први помоћник Зорану Живковићу када је Жеља освојио свој трећи Куп Југославије, 1985. године у Новом Саду. Радио је и у Врању, али и у иностранству – у Грчкој (Дукас), Кувајту, Ираку и Бахреину. А, у свом Железничару више пута. Кад год су га звали. Кад год је био потребан. Не питајући ни за услове, ни за позицију на табели, ни за састав који му је на располагању. Свакакве је турбуленције тај клуб доживио у претходне двије деценије, али мало је оданијих војника имао. Ако их је уопште и имао".

(Мондо)