Дочекали слободу, не и правду - свједочиће пред америчким тужиоцима

У Дервенту стижу амерички тужиоци који истражују злочине које су над српским цивилима у логорима Рабић и Дом војске 1992. године починиле хрватско-муслиманске снаге.

Предсједник Владе Републике Српске Саво Минић рекао је да га охрабрује долазак америчких истражилаца у Дервенту и да ће републичке институције пружити подршку свједоцима јер свака жртва заслужује правду.

Бивши логораши свједочењем отварају ране које, кажу, никада нису зарасле. Своја потресна свједочења испричали су за АТВ.

Васкрс '92. године у Чардаку обиљежили су пуцњи. Мјештани су тог јутра, гледајући према брду, схватили да рат долази и у њихово село.

Нису ни слутили да гледају посљедње сате живота својих комшија, рођака и пријатеља. Једни ће тог дана бити убијени. Други ће завршити иза зидова логора. Они који су преживјели - у логору су, кажу, изгубили здравље, миран сан и дио живота који им нико никада неће вратити. Када говоре о Васкрсу '92. - причају о почетку своје голготе.

"Борбе су се водиле од 7, пола 8 до 12 сати. Све што је остало на Чардаку,или је заробљено или убијено. Био сам ја и Благоја Ђураш. Испребијали си га, измлатили га да више није могао стајати. Не, нареди нам - ,,дигни га''. Ми устанемо, једва стојимо уза зид, они се залете и скоче у прса. Човјек ако падне, натјерају нас да лижемо крв. Ја сам морао лизати крв и кажу нам - 'ево сви ћете овако завршити'", прича за АТВ Радослав Стојаковић, преживјели логораш.

Нису сви стигли до логора. Многи су убијени већ првог дана напада. Тијела су завршила у јами коју су, према свједочењима преживјелих, претходно ископали багером. Затрпани заједно, без обиљежја.

"Они су покупили те наше мртве, довезли их овдје на ово мјесто, ископали са багером рупу и свих 19 тијела је бачено у гробницу. Без сандука, без ичега, само побацано, једни преко других. Међу тим нашим покојницима, била је бачена и једна крава", говори нам Драго Кнежевић, предсједник Удружења логораша града Дервента.

Они који нису завршили у јами, завршили су међу зидинама Дома војске. Просторије без прозора и врата. Није било ни дана ни ноћи. Само страх. Без ваздуха. Без воде. Када би тражили да пију, умјесто воде у уста су им сипали со. Сваки звук корака значио је ново премлаћивање. Највише боли, кажу, што иза тих врата нису стајали непознати људи. Биле су то њихове дојучерашње комшије.

"Доведу нас овђе и овђе смо били једно два дана. Видите, овђе нема прозора, не знаш је ли дан или ноћ. Мучили су нас, тјерали да једемо словенске новчанице. Ко има девизе, одузму ти. Сипали нам соли. Онда смо ишли, мораш као пас да лајеш. Он убаци омчу и вуче те, а са стране се скупе и ударају те. Мени су тада пребили и вилицу као што се види", прича Чедо Продић, преживјели логораш.

Рањеног су га довели у логор. Мучења и тортуре су биле још веће уколико би неко од њихових настрадао, прича Чедо. Најтеже је било издржати мучења иза којих стоји озлоглашена ткз. ,,крвава’’ Азра Башић. Заробљенике је тјерала да боси ходају по стаклу, да лижу крв са чизама - као и са тијела Благоја Ђураша кога је заклала.

"Окомила се на Благоја Ђураша покојног. Он је питао да преговарамо. Она је рекла с ким ви да преговарате, ви нисте и позицији да преговарате. Онда је он рекао ничија није до зоре сјала, па неће ни ваша. Одмах је извадила нож из торбе и гркљан му пресјекла", каже Продић.

Амерички тужиоци не би долазили на наше просторе да немају довољан број релевантних доказа које су у предистражним поступцима прикупили, каже Слободан Жупљанин. Битно је да покажемо читавом свијету шта се овдје дешавало. А починиоце - нека стигне правда.

"Ово што долазе амерички истражитељи је јако добро. То је дио шире акције које воде амерички истражни органи за лица која су илегално ушла у САД, међу њима и одређен број Бошњака који су ушли давајући лажне податке. Лажно представљајући се, боравили су тамо више година. Сада су истражни органи су дошли до података да су ти уласци били нелегални", рекао је Слободан Жупљанин, предсједник Организације старјешина ВРС.

За логораше ово је више од још једне истраге. Вјерују да је то прилика да се истина о страдању Срба у Дервенти чује и изван наших граница.

"Подизане су оптужнице, поготово домаћи судови БиХ. Подигну оптужницу против некога за кога ми дамо свједочења и изјаве. А онда Суд БиХ кроз свој судски процес ослободи те људе. Надамо се да овај пут неће бити тако. Надамо се д аје дошло вријеме да Међународна заједница види и схвати ко је овђе жртва, а ко џелат", каже Анђелко Носовић, предсједник Савеза логораша Републике Српске.

Више од три деценије прошле су од дана када је почела њихова голгота. Вријеме је прошло. Ожиљци нису. Зато ће, кажу, говорити док год буду могли. Не због себе. Негом због оних који више немају глас. Због истине која не смије бити заборављена.