Војислав Савић: Одлази Шмит – ко је домаћин, а ко је био гост?

„Ту специфичну босанску мржњу требало би проучавати и побијати као опаку и дубоко укорењену болест. И ја верујем да би страни научници долазили у Босну да проучавају мржњу, као што проучавају лепру, само кад би мржња била исто тако признат, издвојен и класификован предмет проучавања као што је лепра.“ Ово су ријечи Макса Левенфелда, човјека из Андрићевог дјела „Писмо из 1920.“, у којем он описује Босну као мјесто неискорјењиве и ирационалне мржње. Наш нобеловац ће на самом крају поентирати тако што ће Левенфелд, бјежећи од балканске мржње, погинути у Шпанији у грађанском рату, волонтирајући у болници.

Није ријеткост да странци долазе на Балкан и покушавају рационалним, једноставним рјешењима да распетљају чворове који се плету стотинама година. Балкан, а нарочито БиХ, јесте контактна тачка неколико цивилизација, и ова држава, оваква каква јесте, она је рецидив тог контакта и свих оних сукоба који су због тога проистекли. Један од последњих који је дошао са тим арогантним ставом је и Кристијан Шмит. Поред тога што је он био проточни бојлер за политику коју је кројила једна глобалистичка структура, ипак је лицем, именом и презименом стао испред тог подухвата. Не постоји боља илустрација за читав мандат Кристијана Шмита од оног френетичног испада када је, црвен од бијеса и лица згрченог од хује, окупљеним новинарима сасуо рафалну паљбу увреда према домаћим политичарима, вриштећи како он брине за ову земљу, у којој су људи губили животе, а он би само да заведе ред! „Rubbish, full rubbish“ – изгледао је као карикатура њемачког СС официра који постројава локалне домороце.

У његовој глави је све то можда и имало неког смисла, али „гледајући из даљине контуре на сцени“ човјек не може ништа друго него да се насмије, од муке и забаве истовремено. Међутим, нема ту ничега смијешног. Његов мандат у ОХР-у је обиљежен трагедијама, хаосом, манипулацијама, правним и политичким насиљем, а како је дошао – илегално и нелегитимно, тако и одлази – напрасно и без најаве, као љетна киша. Заједно са тадашњим америчким амбасадором, Марфијем, Шмит је спалио и оно мало здраве политичке земље у овој земљи. Оставио је иза себе пепео и дим. Оставио нам је претенциозне покушаје од политичара у виду Тројке, оставио је хаос у правосуђу, а ионако велику етничку дистанцу је растегао до тачке гдје више не видимо једни друге. Удаљио је Србе и Хрвате од државе, а балон сарајевске унитаристичке политике послао у небеса из којег више не виде ни гдје је тло.

У филмовима са епском тематиком проблем често почиње тако што се откопа нека давно заборављена реликвија. У нашем случају, ту реликвију је откопао Шмитов претходник, Валентин Инцко, који је неколико дана прије напуштања функције наметнуо закон о негирању геноцида, и тако употријебио давно заборављено и дуго неупотребљавано оружје – бонска овлаштења. У вријеме када су свјетски моћници сковали тако моћан инструмент, попут Толкиновог „прстена моћи“, свијет је био много другачије мјесто. Околности су се у међувремену промијениле, ситуација се колико-толико стабилизовала, а онда је Инцко ставио прстен бонских овлаштења, и Сауроново око је од тог тренутка престало да трепће.

Прстен је преузео Кристијан Шмит и користио га је преко сваке мјере – суспендовао је устав ФБиХ на један дан, наметао законе, одлуке, пријетио около, започињао судске процесе, судио непослушним политичарима (читај: Милораду Додику), понашао се као прави правцати суверен! Паде ми на памет онај видео који је тадашњи Сентури Фокс направио да изгради хајп око филма „Планета мајмуна“ – негдје у афричкој шуми сједи група војника и дају калашњиков шимпанзи, и онда почињу да бјеже јер, разумљиво, шимпанза нити је прошла војну обуку нити разумије концепт оружја. Не бих да будем груб са поређењима, али – слично је и са бонским овлаштењима када их дате у руке човјеку који нема изграђену општу културу, манире, не познаје историју и цивилизацију – све може кренути по злу.

И док траје жива дебата о томе ко ће бити нови високи представник, у Сарајево се већ сјатило кусо и репато не би ли некако одржали последњу колонијалну управу на свијету у животу. Европа шаље чиновнике, састанчи се, преговара се, али шта год да дође – тешко да може бити горе од онога што нас је снашло.

На почетку сам говорио о мржњи, и цитирао Андрића који је у Максу Левенфелду видио једног Нијемца који, фрустриран, не може да схвати подјеле у Босни и Херцеговини. Његов површни, псеудо-рационални мозак не може да схвати идентитетска питања која се налазе дубоко урезана у наше колективно несвјесно. Али мржња не станује само овдје, свијет је испуњен ратовима и сукобима, и гине се свакодневно. Империје се смјењују, једне нестају док друге настају, и свијет нити је круг нити равна линија – историја је спирала која се понавља и иде напријед истовремено.

„Одлази циркус из нашег малог града

Широким друмом што излази на мост“

Вријеме великих људи у државним пословима је прошло, па је тако и мандат Кристијана Шмита постао циркус, а не озбиљна државна стратегија. Лоши покушаји лоше тираније. На крају крајева, таман може, новим мостом преко Градишке, да се врати у небитност из које је дошао, и да му више нико име не спомене. Надам се да га историја неће памтити, а и ако га запамти – биће то нека верзија Бенјамина Калаја са Темуа, купљена на снижењу, и довезена из прашњавог складишта да нам сједи над главом.

„одлази циркус и ја се питам сада

ко је домаћин, а ко је био гост“

Да би некоме био гост, неко те мора позвати у кућу. Кристијан Шмит је дошао сам, донијели су га и истоварили у наше двориште, гдје се глупирао пет година. За разлику од Балашевићевог циркуса, на чије се стихове реферишем, за Шмитове акробације никоме није било до смијеха. Будући да он није био наш гост, да ли смо онда ми, сви ми у БиХ, били гости на представи међународне заједнице која нема више ништа ново на репертоару да понуди, осим давно одгледаних и унапријед познатих почетака, заплета и крајева?

На крају дана, Кристијан Шмит је само још један хистерични и тужни пајац, марионета у луткарском позоришту идеологије која полако одумире. Нови свијет се полако рађа пред нашим очима, пишу се нове представе, стижу нови глумци и нове идеје. Ко се не прилагоди – испада из игре.