Данас славимо Светог Симеона Мироточивог: Један обичај се поштује за здравље дјеце

Свети Симеон Мироточиви, чије је световно име било Стефан Немања, оставио је дубок траг у српској историји и духовности. Оснивач династије Немањића, умро је 1199. године у Хиландару. Током владавине успио је да прошири тадашњу српску државу и учврсти њене темеље, док се у вјерском смислу посебно истицао борбом против богумила.

Пред крај живота, Стефан Немања се замонашио и отишао на Свету гору, у манастир Ватопед, код свог сина Саве. Отац и син заједно су обновили Хиландар, који су добили од византијског цара. Свети Симеон у Хиландару је поживио свега седам мјесеци. Његове мошти је Свети Сава 1208. године пренио у Рашку, а потом су похрањене у Студеници, Немањиној задужбини, гдје се и данас чувају као велика светиња.

Стефан Немања је током живота подигао бројне манастире и цркве, међу којима се издвајају Ђурђеви Ступови, Богородичин манастир и манастир Светог Николе код Куршумлије. Управо због таквог насљеђа, Српска православна црква слави га као Светог Симеона Мироточивог, првог у низу светитеља из лозе Немањића.

Вјеровања и обичаји

У народној традицији овај празник прати више занимљивих обичаја. Свети Симеон Мироточиви се прославља исто као и друге крсне славе уз славски колач, кољиво и вино, као и освештање које обавља свештеник.

Посебно занимљив дио народних обичаја везан је за панађуре, односно вашаре, који су се некада редовно одржавали на овај дан. Данас се тај обичај очувао тек у појединим мјестима, попут Ваљевске Мионице, гдје празник и даље има и друштвену димензију окупљања.

Народ верује да зрно грожђа из Хиландара, лозе коју је он посијао, уз пост и молитве Светом Симеону помаже нероткињама да добију потомство.

На овај дан ваља испоштовати празник одласком у цркву, упалити свијећу и помолити се за здравље дјеце.

Народна предања о Стефану Немањи

Народна вјеровања додатно су обогатила лик Стефана Немање. У предањима је остао упамћен као "змајевит човјек", што се тумачи као симбол снаге и ратничких успјеха у борбама са Византијом.

Постоје и легенде које га описују као необично снажног и прождрљивог, уз вјеровање да се у њега била увукла ала, митско биће из српског фолклора. Такве приче свједоче о начину на који је народ кроз вијекове спајао историјске личности са митским елементима.

Празник Светог Симеона Мироточивог тако остаје примјер дана у којем се преплићу вјера, историја и богата народна традиција, чувајући успомену на једног од најзначајнијих владара и светитеља српске прошлости.