„Дјеца Козаре“ расплакала публику: На сцену изашли и они који су преживјели страхоте логора

Након пројекције филма који без задршке и компромиса свједочи о једном од најмрачнијих поглавља наше историје, услиједиле су вишеминутне, громогласне овације, а атмосфера у препуној дворани достигла је врхунац изласком филмске екипе, праћена емотивним обраћањем редитеља и доласком преживјелих логораша на бину.

Вече пуно пијетета отворила је водитељка програма ријечима које су сабрале утиске присутних:

„Поштована публико ФЕСТ-а, драги љубитељи и чувари своје традиције и фестивала, нисмо ми вечерас само присуствовали премијери једног филма. Ми смо вечерас заједно свједочили дубоком поклону истини и несаломивом људском духу. И зато ми је, драга публико Сава Центра, изузетна част да пред вас позовем људе који су ову тешку и важну причу за све нас изнијели на својим леђима. Екипа филма 'Златни рез 42 – Дјеца Козаре'.“

Уз непрекидан аплауз, на бину су излазили глумци и чланови ауторског тима: најмлађи протагонисти Милица Станковић (Зора), Вук Трнавац (Бајо), Немања Станковић (Мићко), Илија Милошевић (плави дјечак), Тара Малић, Деа Медаковић, Војин Љубичић, Драго Динић, Душан Арсенијевић, као и њихове старије колеге Јадранка Нанић Јовановић, Катарина Радивојевић, Ивица Клеменц, Бора Ненић, Катарина Драгићевић, Данина Могуел, Наташа Тасић Кнежевић, Ана Сакић, Ева Рас, Мина Совтић, Габриела Убавић Баумгартен, те кључни ствараоци иза камере на челу са директорком Дирекције за мултимедију Телекома Србије и главном продуценткињом Александром Мартиновић.

Када је пред микрофон ступио сценариста и редитељ Лордан Зафрановић, двораном се проломио дуг и топао аплауз. Видно дирнут пријемом, Зафрановић се обратио публици ријечима које превазилазе оквире пуког филмског обраћања:

„Хвала, хвала. Хвала, хвала свима. Хвала свима, хвала цијелој екипи. Хвала екипи која је дошла. Све су то, како бих рекао, мени души драги људи. Сви су ми помогли да се овај филм направи. Такође, наравно, захваљујем и онима који нису овдје, који су ми исто тако помогли, који су исто тако велики умјетници, али... били су спријечени.

Управо... томе, на неки начин, порука овог... Овај филм је био неко моје дугогодишње истраживање тог зла Јасеновца. И некако је прилика за опрост. Ја на неки начин не могу клекнути да замолим за опрост вас.

Али... али могу са овим филмом. То је једино што ја могу направити. Ја нисам политичар, ја нисам вођа који би требао да клекне и да каже: 'Опростите, народе, невиним жртвама за ово... што смо починили', је л'. Мислим да... Мислим да треба неко то... да то учини, је л'. Ако то неко учини, као што смо ми направили овај филм, онда има наде за... како се каже, за толеранцију, коегзистенцију, за све оно што нас чини људима. Ето, то је... то је добар пут, ја мислим.

Ја бих се сад захвалио што сте ми омогућили, што ми је ова земља омогућила да направим овај филм. Вјерујте ми, то је јако тешко... Било је заиста јако, јако тешко, овај... И дуго је трајало. Дуго, предуго. Ми смо се борили прво са финансијама, онда са... разним проблемима продукције и... Али, уз ову феноменалну екипу коју видите овдје и ону коју не видите – ја их исто тако волим и цијеним – ми смо, овај, остварили ово дјело.

Ово дјело је као нека врста... као нека врста упозорења, као нека врста... крика против зла и... једна посвета свим оним несретним људима, женама, дјеци која су страдала усред ужасног зла које је било, не само на Козари, него у цијелом том рату. Тај рат увијек доноси ужасне жртве цивилима, дјеци, старцима, нашим очевима, нашој дјеци и тако даље.“

Редитељ је у наставку упутио дубоко личне захвалности онима који су поднијели највећи терет његовог стваралаштва:

„Ја бих, наравно, захвалио – иако су они већ више сви мртви, али захвалио бих свом оцу и матери који су се због мене, богами, деведесетих година напатили. Захваљујем се мом... мом... мом брату Зденку и његовој фамилији, која сад живи у Сплиту и ко зна како ће сад бити примљена. Захваљујем се мом брату Андрији – ви га сви знате са шпица, је л', највећи монтажер овог простора. Овдје је његов син Антоније, дошао је да гледа овај филм, и ја му захваљујем што је дошао. И наравно, захваљујем се свом сину Ивану и мом унуку Паолу, који... нису могли доћи јер је... Иван био у екипи, све је прошао као и ови овдје моји драги пријатељи, овај, а није могао доћи, имао је операцију. И његов унук, овај, Паоло.

И наравно, захвалио бих се мојој жени Гордани у Прагу. Заједно смо били избјеглице из Хрватске и тамо смо се некако стабилизовати и ту су се родили, заиста, феноменална кћерка Ева Мариа Лоредана и мој нови син, Лордан Лав, који се надам да ће... да ће наставити. Ето. Они су, наравно, патили због тога што сам сво вријеме био овдје, сво вријеме сам се посветио филму, нисам био отац. И то је судбина свих нас који се бавимо филмом, јер једноставно док се ради филм, избијамо се из својих породица. Не можемо никако спојити тај приватни живот и тај војни живот екипе, је л'. Никако то не иде заједно, увијек нешто... увијек нешто пати. Али сам им захвалан за то стрпљење и за... и за подршку.

Хвала вама на подршци, хвала вам што сте дошли, хвала вама свима још једанпут и видимо се на сљедећем филму! Хвала!“

Ипак, најпотреснији тренутак вечери услиједио је одмах након редитељевог говора, када је публика устала на ноге. На сцену су ступили они због којих је овај филм и настао — посљедњи живи свједоци страдања у усташким логорима:

„Не волим да заустављам аплауз, нарочито овај вечерашњи у коме смо се сви јако добро разумјели. Али, Лордане, треба да представимо и да упознамо са нашом публиком вечерас и људе чији су животи уткани у овај филм. Они су посљедњи живи свједоци страдања, бивши логораши и дјеца Козаре, људи који у себи носе сјећање на најстрашније логоре у историји ових простора. И ево их вечерас на сцени Сава Центра: Славко Милановић, Јелена Радојичић, Гојко Рончевић, Стојан Суботић, Влајко Каурин и Миланко Чекић – он је предсједник Удружења жртава и потомака Јасеновца.“

Преживјеле из логора Јасеновац публика је на ФЕСТ-у поздрављала стојећим овацијама, а водитељка је закључила ово незаборавно вече:

„Драга публико, ово није само филм, ово нису само сјећања и нису, иако јесу, свједочења. Ово су живи трагови једног времена, гласови оних стотина хиљада мученика који више не могу да говоре. Хвала вам. Драги наши чувари свега што треба да памтимо и да са тим идемо у будућност. Хвала екипо филма! Публико ФЕСТ-а, хвала вам за ово вече!“

(Телеграф)