Јована - симбол храбрости живота

"Можда један од најљепших дана у животу. Слободан је ишао на посао и са посла је мене покупио. Ја сам цијели дан чекала да дође. Нисам могла да дочекам да дођем овдје јер сам вољела те људе и прије него што је мој отац умро", рекла је Јована Врањеш, Бардача, Србац.

Јованин отац и ја постали смо пријатељи у протеклом Одбрамбено-отаџбинском рату, прича Слободан. И зато на дан сахране, није било дилеме. Са супругом је одмах одлучио да се пријаве у Центар за социјални рад у Лакташима са жељом да покрену поступак за усвајање дјевојчице.

"Ја сам рекао је ли се ико јавио, каже није нико. Ја сам рекао ми ћемо. Они су нама дали услове шта требамо да испунимо. Богами, трајало је све, много има папирологије. Ја вјерујем да многи људи и одустану", рекао је Слободан Марић, Бардача, Србац.

"Мене је промијенила 100% зато што ја немам своје дјеце и када је она дошла ја сам видјела као да сам је родила", рекла је Бранкица Марић, Бардача, Србац.

Градови и општине

Све више парова води борбу за потомство

Јована се из Лакташа преселила у Србац. На лицу данас има осмијех. А негдје, дубоко у срцу, и даље носи тугу. Започела је, каже, нови живот, али није заборавила ни своје најмилије и огњиште.

"Обилазимо наравно, косимо. Ја имам свој ритуал око љуљашке заљуљам је сваки пут. Тата ми је направио ту љуљашку и то ми је велика успомена. Бобан је добар човјек, одведе ме на гробље кад год ја желим, кад је годишњица мами, тати, брату. Наравно обилазимо, он је мени сада други отац, али не жели да заборавим шта је било прије тога, а наравно и нови почетак", каже Јована Врањеш.

Јована је данас први разред средње Медицинске школе. Жеља јој је да једног дана заврши и Медицински факултет како би помагала људима. А ова храбра дјевојка и Марићи, са истом жељом подијелили су и своју причу – како би онима, који имају услове, дали вјетар у леђа да се одлуче и усвоје дијете.

Не можемо спасити цијели свијет. Али засигурно можемо бити свијет једном дјетету. Храбра је то одлука, коју могу донијети само они са посебном љубављу у срцу. Прича из Бардаче подсјећа нас да је најважније бити човјек, пружити руку, и као мелем љубављу лијечити ране онима које живот сломи.