Меморијални центар Српске у Дрвару снимио свједочанства 20 породица страдалих Срба

Током снимања, чланови двадесет породица, родитељи, супружници, дјеца, браћа и сестре, говорили су о животима својих најмилијих, њиховим карактерима, ратном путу и околностима страдања.

„Гдје год је ишао мој Миладин, носио је оловку са собом и писао. Писао је пјесме, волио је музику, волио је друштво, волио је живот“, овако мајка Мара Боснић почиње причу о погинулом сину Миладину, јединцу. Прича нам да је стихове посветио и својој генерацији, 1971. и прерано изгубљеној младости.

„Годиште “71 напрасно гурнуто у рат

Годиште “71 не зна за ријеч брат

Годиште “71 оставља своје цуре

Годиште “71 очекују праве буре

Годиште “71 гине у хладној ноћи

Годиште “71 више неће доћи..“

Читајући Миладинове стихове мајка Мара присјећа се сваког разговора са сином, до кобног тренутка фебруара, 1994. године, када је убијен на Грабежу, код Бихаћа. Сјећа се и посљедњег сусрета и како му је у џеп спаковала комад сланине, да му се нађе у хладним јутрима. Прије поласка, Миладин је у ђачки нотес записао и поруку: „Усправно сам живио, тако ме сахраните“.

Владо Рујевић подијелио је свједочанство о мајци Марији, рођеној 1915. године, цивилној жртви рата.

Живот је изгубила под налетом хрватске војске и полиције у акцији „Олуја“. Старица је, како свједочи њен син Владо, убијена у Видовом Селу, код Дрвара. Међутим, њено тијело ексхумирано је годинама касније, након што је пронађено у масовној гробници „Камен“, код Гламоча. Патолошки налази потврдили су да је старица у тренутку смрти имала 80 година и да је утучена тврдим предметом. Владо, који је рођен уочи Другог свјетског рата, памти да је тај рат преживио јер га је мајка, заједно са братом, скривала по шумама и тако им сачувала животе.

„Моја мајка Марија преживјела је два свјетска рата. У посљедњем рату, њено тијело је три пута сахрањивано. Монструми су јој, иако је била нејака и немоћна, живот одузели у осмој деценији живота“, посвједочио је Владо.

Добрила Келечевић, чува сјећање на брата јединца Косту Петковића. Из Београда, гдје сада живи, дошла је у родни Дрвар, да подијели свједочанство о брату, јер како каже, у ужој породици, она је једини живи сродник који га памти. Њен брат имао је 25 година када је нестао у мјесту Кленовац, код Босанског Петровца, заједно са још 12 војника. Потрага за Костом трајала је дугих осам година, а 2003. године, идентификовани су његови посмртни остаци.

„Када се родио наш Коста, сестра и ја смо се много радовале. Био је диван младић, волио је фудбал, касније кошарку, а био је и члан Планинарског савеза Југославије. Молила сам га да се врати са фронта, али ишао је да брани свој народ и своју породицу“, навела је Добрила.

Снимање свједочанстава представља дио шире активности Меморијалног центра Републике Српске на прикупљању и трајном чувању свједочанстава о српском страдању током ратних сукоба на простору бивше Југославије.

Са подручја територије општине Дрвар/Источни Дрвар, у протеклом Одбрамбено-отаџбинском рату, страдало је близу 300 припадника Војске Републике Српске и цивила. Веома је значајно да остане трајно сјећање на њух, навео је Миладин Бајић, предсједник Борачке организације Источни Дрвар/Дрвар.

Свако снимљено свједочанство о страдалима даје немјерљив значај за културу сјећања и колективног памћења, свједочења породица погинулих и несталих цивила и војника Одбрамбено-отаџбинског рата, као и свих оних чије животне приче говоре о страдању и борби, у том смислу су драгоцјена, изјавила је Миља Бркић, стручни сарадник у Меморијалном центру Републике Српске.

Забиљежена свједочанства у Дрвару документују и кретање становништва с обзиром на чињеницу да су мјештани морали да бјеже са својих огњишта, а по повратку да изнова обнављају своју имовину.

У оквиру снимања свједочанстава, у Дрвару је прикупљена и вриједна архивска грађа у виду фотографија, личних предмета, одликовања и документације која ће бити дигитализована и сачувана као дио трајног сјећања српског народа.