Оземпик може повећати ризик током операције: Ново упозорење за пацијенте

Ново истраживање из Уједињеног Краљевства показује да пацијенти који узимају лијекове из групе ГЛП-1, у коју спадају и Мунџаро те Вегови, имају 11 пута већи ризик од поврата желудачног садржаја, односно регургитације, током операција.

Механизам ризика

Проблем настаје због комбинованог дјеловања анестезије и ових лијекова, пише „Сајенс Алерт“. Док анестетици опуштају тјелесне мишиће, ГЛП-1 агонисти успоравају варење и пражњење желуца. Ако се желудачни садржај врати у једњак док је пацијент под анестезијом и нема контролу над тијелом, може га удахнути у плућа. То може довести до тешких повреда дисајних путева или гушења.

Због тога се пацијентима налаже да прије операције не једу, али за кориснике ових лијекова стандардни период гладовања можда није довољан.

Прекид терапије није увијек рјешење

Иако се у британској студији готово трећини пацијената који су користили ГЛП-1 лијекове савјетовало да прекину терапију осам до 14 дана прије захвата, то можда не смањује значајно ризик. Постоје докази да желуцу треба више времена да се испразни чак и када пацијенти не узимају семаглутид до три седмице.

Карием Ел-Богхдадли, анестезиолог са Кингс колеџа у Лондону који је водио истраживање, сматра да прекид терапије краћи од три до четири седмице није довољан да учинак лијека на желудац нестане.

Истраживачи у свом раду наводе да би, с обзиром на полуживот лијекова попут тирзепатида и семаглутида, био потребан прекид од 25 до 35 дана да би се лијек у потпуности уклонио из организма.

Резултати британске студије

Ново истраживање је национална, мултицентрична студија која је обухватила податке о више од 47.000 пацијената у Уједињеном Краљевству. У поређењу са онима који не узимају ГЛП-1 лијекове, учесници на тој терапији чешће су имали проблеме са регургитацијом, углавном приликом буђења из анестезије.

Учесталост регургитације или аспирације плућа код пацијената који узимају ове лијекове била је један случај на 71 пацијента, док је код осталих пацијената тај однос био један на 802.

Ипак, забиљежена су само два случаја аспирације међу 1.348 пацијената на ГЛП-1 терапији, што је премали узорак за доношење чврстих закључака.

Аутори истичу да су гојазност и дијабетес сами по себи фактори ризика за аспирацију, што је могло утицати на резултате.

Проблем непријављивања лијекова

Посебан ризик представља чињеница да многи пацијенти не обавијесте анестезиологе да користе ове лијекове. Више од 40 одсто учесника британске студије набавило је ГЛП-1 лијекове изван система љекара опште праксе или болничких рецепата, примјера ради путем интернета.

Аутори студије истичу да се због ефикасности у мршављењу ови лијекови све чешће набављају каналима који заобилазе љекаре. Због тога пацијенти можда не пријаве њихову употребу, а стандардне провјере приликом пријема у болницу могле би их пропустити.

Актуелне смјернице

Америчко друштво анестезиолога тренутно препоручује да већина пацијената настави да узима лијекове за дијабетес или мршављење прије планираног захвата. Ипак, љекари би требало да процијене да ли је ризик од успореног пражњења желуца већи од ризика које прекид терапије носи за основно стање пацијента, попут поремећаја нивоа шећера у крви.

У смјерницама се наводи да би код пацијената са високим ризиком од гастроинтестиналних нуспојава требало размотрити течну исхрану 24 часа прије захвата.

Како популарност ГЛП-1 лијекова расте, медицински протоколи мораће да се прилагођавају новим сазнањима. Налази студије представљени су на годишњем састанку Удружења анестезиолога у Ливерпулу и објављени у часопису „Анаестхесиа“, преноси Индекс