Писмо читаоца: Није љубав фотографија

Међутим, нису све фотографије добре и корисне, колико год већина њих служи нечему добром, постоје и оне фотографије које људима могу уништити живот. Једна од таквих је недавно процурила у јавност, а на њој се налази фолк пјевач Аца Лукас, човјек ионако компромитованог угледа, у друштву са Насером Орићем, човјеком којег је и међународни и домаћи суд прогласио невиним попут новорођенчета.

Одмах су плануле мреже и очекивана реакција јавности, а ствари су кулминирале отказивањем концерата поменутог извођача популарне музике на Јахорини... Да је имао памети, као што нема, Лукас би други дан изашао, извинио се свима и оградио се од својих поступака на начин како то доликује - поштујући жртве човјека којег је међународни и бејха суд прогласио невиним попут новорођенчета, и за пола године, годину, ствари би легле на своје. Међутим, нико му није рекао да Срби памте као амебе, и да немамо културу лова на вјештице као неки од наших комшија.

На наговор свог, очигледно фрустрираног и интелектуално поткапацитираног менаџера, Саше Мирковића он је кренуо у контраофанзиву и почео да се обрачунава са Додиком, и то ни мање ни више него - на федералним медијима. Шта год да имаш рећи о било којем српском политичари, федерални медији су последња адреса на коју требаш закуцати и рећи сједите да причамо. Нарочито је комична ситуација у којој Саша Мирковић, који се годинама свађа са естрадом по ТикТоку и распреда трачеве, одједном почиње да распреда политичку ситуацију у БиХ и разматра ко је предсједник а ко није.

У сваком случају, без имало лажне емпатије, мислим да је Лукас у свему овоме жртва. Прије свега је жртва својих порока и својих животних избора, чисто сумњам да може рационално да расуђује о било чему - од тога да сједи са Орићем па до тога што га Мирковић вода к'о мечку по телевизији и води своје битке преко његових леђа. У том погледу, могу, говорећи у своје лично име, да пређем преко неких поступака јер знам да нису учињени уз уважавање здравог разума. И да му менаџер није споменути Мирковић, сигуран сам да би другачије реаговао.

Оно што је суштински проблематично је колико смо лако нормализовали дружење са људима попут Насера Орића. Јавна је тајна да он свако мало сједи са неким нашим бизнисменима, људима из подземља и томе слично. Људи, у страху, ћуте и гледају своја посла, гледајући да се не замјере неком локалном кабадахији. Зато је овај случај важан, не због Лукаса, он је свакако бивши човјек, него због наука за убудуће. Више бих волио да знам ко је све сједио са Орићем, само није био довољно глуп или наиван да га фотографишу. Не желим да узмем тапију на то шта је јавни морал, нити могу да дефинишем шта јавни интерес јесте, али сасвим сигурно могу рећи да јавни интерес није нормализација људи попут Насера Орића, којег је међународни и бејха суд прогласио невиним попут новорођенчета.

Ми свакако нисмо дужни да се правдамо међународном и бејха суду, али јесмо дужни да поштујемо оне преклане вратове у Подрињу, да поштујемо дјецу која нису дочекала да буду мушкарци и жене. Из пијетета према њима, такво понашање морамо санкционисати дисциплиновањем кичме оних који забораве, и да подсјетимо оне који не знају.

(Аутор познат редакцији)