Потврђено: Забиљежен најекстремнији дивљи талас у историји

Недавно је потврђено да је тај водени зид, висок попут четвороспратнице, био најекстремнији такозвани „дивљи талас“ икада забиљежен, пише Н1 Словенија. Статистички гледано, такав феномен јавља се једном у 1.300 година.

Да није било мјерне плутаче, за овај талас вјероватно се не би ни сазнало. Научници још немају коначан одговор на питање шта узрокује овако огромне таласе, за које се вјерује да су потопили бројне бродове, али нова открића буде наду да би се у будућности могли предвиђати.

Екстремно велики талас забиљежен је 17. новембра 2020. године. Окомите испрекидане линије означавају групу таласа унутар које се појавио екстремни талас. (а) Висина површине мора. (б) Спектрограм висине површине мора израђен помоћу Морлеовог таласића. (Геммрих и Цикон, Scientific Reports, 2022.)

Огромни таласи више нису само поморске легенде

Вијековима су се приче о огромним таласима сматрале дијелом поморског фолклора. То се промијенило првог дана 1995. године, када је нафтну платформу Драупнер, удаљену око 160 километара од норвешке обале, погодио талас висок готово 26 метара.

Тај догађај довео је у питање тадашње научне моделе кретања таласа. Од тада је забиљежено још неколико десетина таквих таласа, који су у стручној литератури добили назив rogue waves, односно дивљи или непредвидиви таласи.

У ту категорију спада сваки талас који је најмање двоструко виши од околних. Талас Драупнер био је висок 25,6 метара, док су таласи око њега достизали 12 метара. Талас код Уцлуелета био је, међутим, готово три пута виши од околних таласа.

Графички приказ мјерења висине таласа Драупнер. Нагли скок у средини означава највећу висину таласа.

„С обзиром на однос висине у поређењу са околним таласима, талас код Уцлуелета вјероватно је најекстремнији дивљи талас икада забиљежен“, објаснио је физичар Јоханес Геммрих са Универзитета у Викторији.

Додао је да је до сада забиљежено тек неколико таквих таласа на веома узбурканом мору, али да ниједан није био оваквих размјера.

Неразјашњен настанак и стварна опасност

Истраживачи и даље покушавају да схвате како настају дивљи таласи како би их могли боље предвиђати. У ту сврху мјере их у реалном времену и проучавају утицај вјетра помоћу рачунарских модела.

„Дивљи таласи су непредвидиви, а огромна снага тих водених зидова чини их изузетно опасним за поморске активности и људе“, рекао је Скот Бити, извршни директор института MarineLabs, који поставља мјерне плутаче у океане.

Такви таласи могу изазвати велику штету у поморству, оштетити вјетроелектране на мору или нафтне платформе. Ако су довољно велики, могу бити опасни и за људе на обали. Таласи код Уцлуелета и Драупнера, срећом, нису изазвали већу материјалну штету нити људске жртве.

Ипак, данас се претпоставља да су неки бродови који су нестали седамдесетих година прошлог вијека потонули управо због таквих изненадних таласа. Пронађене олупине изгледале су као да их је уништио један силовит ударац.

Иако би то неке могло навести на размишљање о могућем рјешењу загонетке Бермудског троугла, такви закључци немају научну потпору.

Могу ли се дивљи таласи предвиђати у будућности?

Питање је да ли ће дивље таласе икада бити могуће поуздано предвиђати. Напори у том смјеру ове године добили су нови замах.

У фебруару је група истраживача, предвођена научницима са Универзитета Јужне Флориде, у часопису Ocean Science објавила нову анализу. Упоредили су вишегодишње податке са мјерних плутача са глобалним моделима за прогнозу стања на мору.

Утврдили су да ти модели систематски потцјењују екстремне висине таласа јер не обухватају велики дио ријетких, изузетно високих таласа које плутаче биљеже у природи. Студија је такође показала да појава дивљих таласа није потпуно случајна.

Најчешће се јављају зими, а највише их је забиљежено уз западну обалу Сједињених Америчких Држава и у сјеверном Атлантику. То значи да сјеверозападни дио пацифичке обале Сјеверне Америке, гдје је настао и талас код Уцлуелета, спада у подручја са највећим ризиком.

Истраживачи су у подацима открили и могући рани знак упозорења. Код приближно три четвртине проучаваних таласа, непосредно прије њихове појаве, уочено је изразито смањење уређености таласања, што је научни израз за повезаност између врхова и долина таласа.

Након тога услиједио је брз пораст те уређености.

Научници се надају да би се овај образац у будућности могао искористити за развој алата који би омогућили предвиђање дивљих таласа у реалном времену.

(Индекс)