Првачићи данас по први пут у школским клупама

Ранац је спреман, свеске су поредане, а пред њом године у којима ће расти, учити и откривати свијет.

"Да ли се радујеш првом дану школе?

Да!

Да ли се можда мало бојиш, имаш ли неки страх или си само узбуђена?

Узбуђена!

Како си се спремала за овај дан, шта си све спремила?

Књиге, свеске

"Шта желиш да будеш кад порастеш?

Докторица", каже Бранка Тамамовић.

Јутрос су прваке родитељи довели до школских врата. Неко је ушао храбро, неко стидљиво, неко се осврнуо још једном да види гдје су мама и тата. А онда су корак по корак ушли у своју прву учионицу и направили први, не тако мали, корак ка одрастању.

"Само да буде добра цурица и да учи и слуша учитељицу"

Шта мислите хоће ли бити добар ђак?

Мислим да хоће пошто је до сад веома добро дијете била мислим да ће бити и добар ученик

"Добри су учитељи, наставници, добро дјецу васпитају и уче", каже Слободан Тамамовић, Бранкин отац.

Прваци ће тек открити шта значи подићи руку, сачекати свој ред и написати први домаћи задатак. Учиће да се грешке исправљају, да се знање стиче корак по корак и да је понекад најважније – не одустати. А између школских часова, одмора и звона, учиће и оно што се не пише у свеске: како се дијели, помаже, слуша и расте уз друге. А родитељи ће, корак по корак, учити оно што је можда најтеже, да их пусте да расту.

"Мислим да је све добро што се тиче школе, као што је муж рекао – наставници, учитељи, да ће све бити у реду. Немам никакву примједбу на ову нашу школу и ја сам овдје ишла у школу и надам се да је исто као и кад сам и ја ишла", рекла је Тања Тамамовић, Бранкина мајка.

Можда ће неке лекције временом изблиједити, али људе који су их први охрабрили, утјешили и повјеровали у њих тешко ће заборавити.

"Изузетно узбудљиво, то је њихова нова животна авантура и трудимо се некако прво да стекну пријатељство и да је то наша мала породица у суштини, па онда идемо ка знању наравно. Животне вриједности, љубав према себи, пријатељима, према осталим људима – према животу", рекла је Јелена Мијатовић, учитељица.

И једног дана ови мали ранчеви биће велики кофери, школске клупе остаће само успомена, а прво звоно један далек звук из дјетињства. А ипак, можда баш зато није ни чудо што сви добро памтимо ону стару: „Од колијевке па до гроба, најљепше је ђачко доба.“