Свјетски дан превенције од самоубиства: „Нико кроз мрак не мора пролазити сам“

Датум је установљен 2003. године, са циљем да усмјери пажњу на феномен суицида, смањи стигму и подигне свијест међу организацијама, доносиоцима одлука, стручном и лаичком јавношћу, шаљући јединствену поруку да се самоубиства могу спријечити.

Годишње се догоди више од 700.000 самоубистава широм свијета (1 од 100 смртних случајева), а свако самоубиство дубоко утиче на много више људи.

О овој теми, приступу, узроцима и утицају околине, породице и пријатеља, за АТВ је говорила мастер психологије, Горица Васић.

Узроци и упозорења

Који су најчешћи знаци упозорења да се особа налази у озбиљној психичкој кризи и да јој је потребна помоћ?

Знаци упозорења манифестују се кроз вербалне, невербалне, понашајне и социо-емоционалне аспекте. Рецимо, особа пречесто изјављује: да је боље да је нема, да би вољела да заспи и да се висе никада не пробуди, да други неће висе морати да брину о њој и сл. Повлаци се из друштва, осамљује се, неочекивано се опрашта од блиских других, упада изненада из дубоке депресије или апатије у неочекивани мир или лажно добро расположење. Осим наведеног испољавају се физичке и физиолошке промјене; промјене у исхрани (одбијање хране или преједање), у спавању, занемаривање лицне хигијене, тражење утјехе у конзумацији алкохола и других супстанци.

Како разговарати са особом?

Како разговарати са особом за коју сумњамо да размишља о самоубиству и шта никако не би требало да јој говоримо?

Разговарати треба смирено, отворено и са великим саосјећањем. Треба саслушати без осуђивања и пружити подршку, али и обавезно наћи начин како сто прије укључити стручну особу. Пожељно је да се у разговору избјегава умањивање и негирање постојања проблема. Не треба стварати осјећај кривице и кукавичлука коментарима да це унесрећити своју породицу, те давати олаке савјете попут оних да изађе у шетњу и попије кафу. Суицидалним особама је битно прихватање и разумијевање да су у стварним проблемима који захтијевају стручан и темељан приступ, и пружање помоћи.

Који фактори доводе до суицидних мисли?

Који фактори најчешће доводе до суицидалних мисли и постоје ли групе људи које су посебно угрожене?

Најчешћи фактори ризика су психички поремећаји и физиолошке здравствене тегобе у коморбидитету, претходни покушаји суицида, акутне животне кризе, хронични болови, претрпљена траума, насиље, занемаривање.

Најугроженије групе су адолесценти изложени кризи идентитета, вршњачком насиљу, сајбер насиљу, породичном насиљу, занемаривању и све чешће академском притиску; мушкарци старији од 65 година у статистички већем ризику због губитка улоге у друштву, изолације и склоности да не траже помоћ; особе које живе саме и без социјалних контаката, особе са зависностима (хазардне игре, алкохол, наркотици).

Стручна помоћ

Колико је важно потражити стручну помоћ на вријеме и коме се особа или њена породица могу обратити?

Стручна помоћ потражена и пружена на вријеме је кључна. Суицидалне идеје су знаци дубоке патње који се успјешно лијече и превазилазе уз психотерапију, савјетодавни рад, фармакотерапију и системску подршку.

Контакти за помоћ:

Хитна медицинска помоћ 00-24ч - доступни за акутне психотичне и суицидалне кризе позивом на број 124

Центар за заштиту менталног здравља у склопу ЈЗУ Дом Здравља Бањалука

Плави телефон: 0800 05 03 05

Пружају подршку и савјете најчешће дјеци и адолесцентима али и одраслима у кризи

Психијатријска клиника у склопу УКЦ Републике Српске

Како да се понаша друштво?

Шта као друштво можемо учинити да се смањи стигма око разговора о самоубиству и да људи лакше потраже помоћ?

Као друштво треба да нормализујемо и прихватимо разговор, те одлазак и обраћање психолозима и психијатрима за помоћ. Помоћ не траже ,,луди", помоћ траже они који су свјесни и већ су на 50% пређеног пута ка опоравку. Третирање здравља мозга, менталног здравља, једнако је третирању и бризи о физичком здрављу.

Осим наведеног, свака фирма и образовна установа требало би да имају програме менталног описмењавања. Медији треба да извјештавају одговорно, а не да праве сензације од смрти од суицида; избјегавати детаљисање, прибјегавати навођењу општих информација и информација са бројевима телефона за пружање помоћи. Уопштено, институције треба да омогуће лак и бесплатан приступ психолошким савјетовалиштима, као и већи број савјетовалишта по локалним заједницама.

Подаци Министарства унутрашњих послова

Према подацима Министарства унутрашњих послова Републике Српске у Српској се годишње евидентира између 140 и 200 случајева самоубистава. Највећи проценат црне статистике чине мушкарци, око 75-80%, сто се у нашим социо-културолошким круговима директно повезује са традиционалном матрицом по којој мушкарци потискују емоције и касно траже, или не траже стручну помоћ. Највећи број страдалих су особе старосне доби 65 година.

Центри за заштиту менталног здравља имају добре ресурсе помоћи и подршке, али је и даље присутна велика рурално-урбана разлика у доступности савјетовалишта, као и страх од осуде околине у мањим срединама.

Нико кроз мрак не треба пролазити сам

Оно сто бих на крају посебно истакла је главни изазов у нашем друштву патријархални стереотип о ,,јачини" тј. увјерење да је тражење психолошке подршке знак слабости и ,,лудила". Особа у кризи не жели да умре, она жели да престане неподношљива бол и патња коју у тим тренуцима осјећа.

Најважнија порука коју би сви требало да усвојимо је да НИКО КРОЗ МРАК НЕ МОРА ПРОЛАЗИТИ САМ. Рано препознавање проблема спасава живот, поручује мастер психологије, Горица Васић.