У 104. години преминула најстарија Сточанка и једна од најстаријих Херцеговки

Бака Ивана рођена је 1922. године, а њен животни пут обиљежили су тежак рад, сиромаштво, ратови и породична пожртвованост. У разговору за вечерњи прије четири године свједочила је о времену које је данас тешко и замислити.

„Свашта сам у животу радила, имали смо и стан. Само нисам ткала, али све сам за ткање припремала. Из наше су куће удате четири д‌јевојке још у оном тешком времену. Кад сам ја овд‌је дошла, нигд‌је ништа, све је било срушено. Била је само ова данашња соба, ондашња домарица“, присјећала се Ивана.

Говорећи о годинама након Другог свјетског рата, описала је повратак породице из избјеглиштва и борбу за пуко преживљавање.

„Кад сам овд‌је дошла још 1946., били су ту само један коњ и једна стара крава. Вратили су се наши из Славоније, гд‌је су били избјеглице. Није се имало што јести. Сјећам се како је пред кућом била једна велика кошћела. Д‌јевојчици смо давали кошћеле, јер је била гладна. Гонила сам и дрва у Столац.“

Иако су, како каже, неки сматрали да је то срамота, њу то никада није било.

„Мени није била. То ми је била храна и динар. Нико није био запослен. Није било моторне пиле, него сјекира. Отишла бих у ограду, расцијепила дрва, ујутро натоварила коња и у Столац“, говорила је бака Ивана, додајући како је упркос свему тада живот био лакши.

Касније су, како је свједочила, имали стоку и земљу, али ни тада без невоља.

„Прве се године земља није имала чиме посијати. Супруг је морао ићи близу Далмације и на врату донијети тридесет кила јечма. Послије смо имали свега. И онда је опет дошао рат. Мислим да сам три рата преко главе претурила.“

У позним годинама живјела је у заједничком кућанству са сином, снахом и двојицом унука. Пратила је вијести и била у току с актуалним догађајима, па и пандемијом коронавируса, али је знала рећи како се „те напасти не боји јер не иде од куће“.

(Херцеговина.инфо)