Љубишу "спржио" гром, а један детаљ на ногама га спасао: "Велика је то срећа"

То је на својој кожи осетио Љубиша Жикић у селу Кривељ код Бора. Он је тог, судбоносног, 10. јула давне 1986. године пјешачио уобичајеним путем из центра села ка својој кући. Иако је тај дан почео као ведар и сунчан, вријеме се убрзо промијенило и Љубишу је затекла киша и грмљавина. Ипак, он је био припремљен. Претпостављајући да тако нешто може да се догоди, Љубиша је био понио кишобран и отворио га је да би се заштитио од пљуска.

Дувао је снажан вјетар који га је заносио, али 26-годишњи Љубиша није паничио, већ је несметано наставио ка кући. На том путу се његов живот промијенио заувијек. Догодило му се једно од најријеђих, али и најстрашнијих искустава које некоме могу да се догоде - ударио га је гром.

- Ја сам био у том селу, јер сам радио у тамошњем грађевинском предузећу. Тамо су биле неке продавнице и ја сам често ишао у набавку. Тог дана је било лијепо вријеме, али сам за сваки случај понио кишобран. Мајка ми је умрла недавно прије тога, па сам био у црнини. Имао сам нове панталоне, фармерке, које сам тада први пут обукао, а на ногама сам имао сандале (исусовке), јер је било вруће, било је љето. Отишао сам у набавку, а послије тога и у кафану са познаницима. Остао сам мало дуже са њима на пићу, а они су ме све вријеме задиркивали што сам понео кишобран по тако лијепом времену. У повратку је почела грмљавина, пљусак, Боже сачувај. Дувао и јак вјетар. Одједанпут је "звизнуло". То је посљедње чега се сјећам - рекао је Жикић у разговору за Телеграф.рс.

Убрзо након удара, до мјеста гдје је Љубиша пао, случајно је наишао аутобус ког је возио Љубишин познаник. Видјевши како неки кишобран лежи на цести, постао је сумњичав и зауставио возило да би истражио шта се тачно догодило. Тада су открили Љубишу како лежи без свијести поред пута. Чим су га пронашли, хитно су га одвезли у болницу у Бору.

- Пао сам поред пута, а кишобран је остао на њему. У међувремену, прошао је минибус неке фирме који је возио раднике на оближњи површински коп. Познавао сам те људе, а међу њима је био и неки Маринко, возач. Велика је срећа што је кишобран остао на путу, јер када је Маринко наишао, видио га је и застао. Било му је чудно што кишобран лежи ту. Ја сам и даље лежао испод банкине, у трави. Чули су ме како кркљам и пронашли ме, али ја се тога уопште се сјећам. Одмах су ме одвезли за Бор и позвали полицију. Кажу да су ме и окупали. Не сјећам се. Кошуља и панталоне су били потпуно исцијепани. Имао сам паре у џепу, ланац око врата, а на руци сам имао сат марке "Сеико" ког сам добио из Ирака. Све је при додиру било као да је пипано електродом, а одјећа је била поцијепана. Био сам и везан у болници, јер сам се тресао, једва су ме савладали - испричао је.

Сам признаје да је имао много среће јер је на ногама носио само сандале, па је струјни удар несметано прошао кроз његово тијело и заобишао виталне органе.

- Велика је срећа што сам био бос, односно у сандалама. Оне никада нису пронађене. То је била јако кишовита година, израсла је висока трава и оне су се ту негдје, вјероватно, загубиле - Љубишина је претпоставка.

Пробудио се четири дана касније, не сјећајући се шта се догодило и колико је времена прошло. Био је потпуно збуњен и у шоку, али жив и са релативно лаким повредама.

Ипак, Љубиша није прошао без повреда. Његова десна рука је остала дјелимично оштећена, али је и даље могао несметано да је користи, што чини и данас. Такође, овај догађај је био велика прича у селу, а у међувремену су се појавиле различите гласине и објашњења око тога како је Љубиша завршио у трави поред пута без свијести. Како је и потврдио у ранијем разговору за Истмедиа, након урађених тестова, утврђено је да није претрпио никаква неуролошка оштећења.

У почетку, многима удар грома није ни био на памети, већ су имали далеко једноставнија објашњења.

- Када сам се пробудио, нисам знао ни који је дан. Добио сам опекотину и повреду десне шаке. И данас је повреда видљива, на мјесту гдје сам држао кишобран. Кожа је ту потпуно била пукла. Прошло је доста времена од тада и десну руку и даље не могу да стиснем снажно као лијеву. Ипак, служим се њом, није ме ометала у послу, могао сам нормално да радим након тога. Радио сам до прије неколико година, а сада сам у пензији. Колеге су ми послије препричавале какав сам био, нико није могао да ме држи. Прво су посумњали да сам био у некој "швалерацији", па сам добио батине. Међутим, било им је чудно што нисам био опљачкан. На крају је утврђено да је у питању био удар грома - присјећао се.

Данас, готово 40 година касније, он нема ни најмањи страх од грмљавине, нити га сјећање на тај догађај потреса. Штавише, цијели догађај је на крају окренут на шалу.

- Ни случајно! Немам никакав страх од грома, ни најмање, потпуно ми је свеједно када га чујем. Као да се ништа није десило. Послије тога су се колеге шалиле са мном, прозвали се ме "громобран" - Љубиша је, уз смијех, закључио своје присјећање.