Док су други јурили за лоптом, мали горштак смишљао како да купи козу

13.07.2026 08:07

Коментари:

0
Горштак из Црне Горе држи стоку и живи на селу
Фото: YouTube/EuronewsSerbia/printscreen

Филип каже да се са животињама боље разумије него са људима. Стадо је за њега светиња које се никада не би одрекао. Родитељима није мило што се тако млад везао за овај посао, али то је његов сан и немају куд.

Док многи млади своју будућност виде далеко од села, тридесетдвогодишњи Филип Јокановић изабрао је сасвим другачији пут.

Љубав према сточарству наслиједио је од предака. Данас узгаја око 15 крава и 60 оваца, производи сир и млијеко, а своје мјесто под сунцем не тражи нигдје друго осим на породичном имању.

Филип каже да се са животињама боље разумије него са људима, па му посао око њих не пада тешко. Стадо је за њега светиња које се никада не би одрекао.

Живи у Црној Гори, у Кучким Коритима, нетакнутим врлетима и дивљој природи

Иако има само 32 године, о сточарству зна много. Још као дијете волио је да ради око животиња; ништа му није тешко и веома спретно обавља све послове, не дијелећи их на мушке и женске.

– Сад ћемо мало да завршимо мужу. То се ради сваки дан. Краве су мирне. Дајемо им мало концентрата како бисмо их лакше повезали. Сад креће мужа. Иначе им не дајемо концентрат, само због муже, да бисмо их лакше повезали. Оне овдје пасу чисту траву, све је еколошки и природно – прича Филип за Еуроњуз Србија, поносно посматрајући своје љубимице.

– Најбитније је да су краве мирне и да имате добре, јаке руке, али и осјећај да то можете како треба да завршите. Не зна свако да музе. Данас се углавном све ради машински, али ми то радимо на традиционалан начин, ручно. Овдје смо слаби и са водом, а машину треба прати, па нам је овако једноставније – описује своју свакодневицу.

Каже да је сваки посао тежак.

– Практично сте овдје обавезни 24 часа, али ову слободу коју имам не бих мијењао ни за један посао, ни државни ни приватни. Имам свој редослијед, радим када могу и када хоћу. Ако мало закасним, нико ми неће одбити од плате нити ми приговарати. То је један од главних разлога што сам остао на селу, на огњишту својих предака.

Љубав према сточарству, каже, у њиховој је породици традиција.

– Моји покојни ђедови и прадједови држали су стоку и излазили на планину. И отац је једно вријеме покушао, али му није ишло па је одустао, иако је направио добре услове још деведесетих година. Ја сам наставио и за сада не планирам ништа друго. У овоме сам се пронашао – каже уз осмијех.

Филип је план имао још у основној школи

Док су његови вршњаци јурили за лоптом и безбрижно проводили дане, он је размишљао како да купи овцу, краву или козу. Џепарац није трошио на ужину, већ је штедио новац и, када га је сакупио довољно, купио је своје прво јаре.

– Одрастао сам уз бабу и покојног ђеда. Они су пред крај држали по једну или двије краве. Једне године татина стрина поклонила ми је јаре. Подигао сам га, израсло је у козу, окозило се и ту је, што ја кажем, почела та "зараза". Од тада није било дана да у нашем дворишту није било неке животиње. Било је два краћа прекида, али сам се увијек враћао овом послу.

Касније су дошле и краве.

– Данас имам око 15 грла крупне стоке и више од 60 својих оваца. Љети примам и туђе овце на чување, па се и од тога може лијепо зарадити.

А овај вриједни младић планира још много тога па и да се жени, а о шта је поручио погледајте у наставку:

(Еуроњуз Србија)

Преузимање дијелова текста или текста у цјелини је дозвољено уз обавезно навођење извора и уз постављање линка ка изворном тексту на порталу atvbl.rs.

Подијели: