Исповијест Петра који је више од три деценије био алкохоличар: "Крио сам од свих да ми дрхте руке"

Нисам могао да замислим живот без алкохола. Дружења, разговори, посао - за све ми је била неопходна 'чаша'. Алкохол ми је био као ваздух - овако своју причу започиње 65-годишњи Петар из Подгорице у Црној Гори, који данас живи потпуно другачије – трезно и свјесно, након више од три деценије живота у канџама зависности.

Петар је почео да пије у двадесетим, на почетку студентских дана.

– Сви су пили, па сам мислио – наравно да ћу и ја. То је био период журки и младалачког узбуђења. Проблем је био што нисам био опуштен у друштву и нисам могао да приђем девојци… није било друштвених мрежа као данас – присјећа се он.

Па каже да му се на почетку ниједно пиће није свиђало.

Свијет

Сјечење рођенданске торте у ресторану хтјели да наплате 160 евра, слављеница их надмудрила

– Ни мирис ни укус. Грозан ми је био. Али сам волио ефекат – нестане трема, опустим се…Тако је било и код мојих другова,. Од нас десетак који смо се дружили, петорица смо постали алкохоличари. Неки су умрли рано од посљедица – истакао је он.

Прве посљедице осјетио у 30-тим

Након факултета, био је пословно успјешан и поред алкохола и то је била његова илузија нормалности. Годинама је успијевао да функционише упркос свакодневном опијању. Водио је школу језика и веровао да све држи под контролом – убијеђен да проблем не постоји. А онда су се прве озбиљне посљедице појавиле у његовим тридесетим.

– Дрхтање руку, анксиозност, умор. Почео сам да смањујем број часова, да тражим изговоре да бих раније могао да пијем – прича он.

Живио је са сестром, која је љекар, али није примијетила да има проблем. Управо због тога тврди да алкохоличар не мора да изгледа “као неко ко тетура улицом”.

– То је једна од највећих заблуда. Био сам потпуна супротност тој слици – излазио сам, тренирао, изгледао нормално. Нико није примјетио моје дрхтаје. Пијан сам положио и испит. То ме је додатно увјерило да немам проблем – објашњава он.

Спознаја проблема

Крајем тридесетих, алкохолизам је попримио драстичне размјере. Почели су озбиљни проблеми са притиском, јетром, варењем.

– Када би ме љекари питали да ли пијем, одговарао сам одрично. А тада сам пио по цијели дан. И почео да кријем флаше по кући – присјећа се он.

Мишићи су му толико, каже, пропали да је морао да ангажује физиотерапеута како би поново могао да стане на ноге, преноси Радио Слободна Европа.

Алкохол као анестезија за емоције

Временом је алкохол Петру био неопходан за сваку емоцију – био је његов начин да не осјећа ништа. Када му је изненада преминуо отац, прво што је урадио било је да потегне флашу.

– Емоције су биле угашене. Нула – присјећа се.

Исто је било и у везама – није знао шта осећа, алкохол му је, каже, тада био једини начин да побјегне од стварности.

Када је било коначно доста?

За разлику од уобичајених прича, Петар није имао тренутак потпуног слома који би га натјерао да престане да пије. Одлука је сазревала полако, кроз године неуспешних покушаја да контролише количину алкохола.

Прави преокрет догодио се када је потражио помоћ у установи “Какарицка гора”. Тамо је, уз подршку стручњака и програм “12 корака”, пронашао оно што назива духовном промјеном.

-Захваљујући томе, више немам жељу за пићем – тврди он.

Опорављен, али не излијечен

Ипак, Петар наглашава да није излијечен, већ опорављен.

– Алкохолизам је хронична, прогресивна болест. Ако бих попио само једну чашу, мозак би ми се ресетовао – као да никад нисам био трезан. Зато кажем да нисам излечен, већ опорављен – наводи.

Данас живи мирно и искрено закључује:

– Не обећавам ником да сутра нећу попити. Само знам да данас нећу. И тако већ десет година – истакао је он.